Архитектура Москве после Лушкова

Да ли треба демонтирати споменике минуле епохе, ако је то „неимарска епоха" бившег градоначелника Москве Јурија Лушкова? Управо ово питање постављено је на самом почетку дискусије представника друштва архитеката, која је одржана у руској престоници 6. октобра.

Као директан повод за састанак професионалаца послужили су стихијски настали спорови међу московљанима: шта сад да се ради с једним од главних симбола „Лушковљевог доба" 98-метарским спомеником цару Петру Првом, статуом омраженом код Московљана? Да се измести некуда даље од очију или да се једноставно демонтира?... Наравно, ово питање се не решава брзо и лако. Међутим, након разрешавања дужности градоначелника Јурија  Лушкова у Москви се јако осећа ишчекивање промена на боље - између осталог, у архитектонском изгледу престонице. Ипак, архитекте, који су с московским проблемима упознати боље од било кога другог, имају мање оптимизма. Огроман је задатак сачувати историјску баштину Москве, не ометајући њен развој, променити урбанистичку политику, сматрају стручњаци. Међу њима је професор Московског Архитектонског факултета, стручњак за споменике Светске баштине Међународног савета за очување историјских споменика, Наталија Душкина.
 

 „Не осећам еуфорију поводом онога што се дешава у Москви," каже Наталија. „Чини ми се да су то све „знаци" - престанак изградње депозитаријума Музеја московског Кремља, измештање Петровог споменика, рада скулптора Церетелија - све су то популаристичке мере, то је својеврсна кост која се становништву баца да се не би говорило о заиста фундаменталним проблемима, које треба под хитно решавати. Игра се некаква „шаховска партија" и ја треба да се придружим следећим позицијама. Пре свега, то није просто ревизија, већ одрицање од оног Генералног плана Москве, који је московска влада исхитрено одобрила. Апсолутно је неопходно да се то учини, јер је план дефектан у професионалном смислу. Као друго, наравно, то је утврђивање граница историјског града и у оквирима ових граница - ревизија оних инвестиционих пројеката који су закључени јавно или тајно, макар за последњих пет година, зато што је Генерални план израђен на основу њих. И још нешто. Док наслеђе као самостална појава не буде изузето из реализације динамичног урбанистичког развоја и потчињено директно Министарству културе - пошто је Москва федерална престоница - ништа смислено не може да се деси.
 

С овом позицијом на „шаховској табли" сагласан је писац, историчар, етнограф Рустам Рахматулин. Он је координатор друштвеног покрета „Архнадзор" и до танчина познаје све многобројне случајеве варварских упада у историјске, заштићене зоне Москве, кад се под етикетом „регенерација" одвија уништавање споменика архитектуре с каснијим приказивањем народу расшкошне новине. „Руски закони сасвим јасно говоре о недопустивости оваквих радњи," подсећа Рустам Рахматулин.

Ако погледамо закон, урбанистичка делатност на споменицима и на њиховој територији није могућа, као што није могућ ни било какав оригинални архитектонски пројекат. Чиновници архитектуре немају права да овде дају своју сагласност, немају права да одобравају параметре. Сматрамо да није касно да се зауставимо, треба окренути догађаје уназад. Оно што је спасено треба вратити у режим рестаураторске обнове. То је најсложенији од наших предлога.

Многе старинске зграде у историјском центру Москве, изнад којих се данас надвијају кашике булдозера и новчаници инвеститора, још се могу спасити. Међутим, на крају крајева, најважније је да „научимо да доживљавамо град као сложен дијалошки систем," сматра потпредседник Савеза архитеката Русије Александар Скокан.
 

Град се неизбежно развија и он ће расти, без обзира да ли се то нама свиђа или не. И свеједно ће се одвијати замена историјских слојева. Сво питање се састоји у томе како се то дешава. Чини ми се да еснаф архитеката треба да одговара за то како се одвија дијалог између нових елемената који су се појавили и историјских структура, колико је овај дијалог коректан, колико има поштовања и толеранције.
 

За почетак московско друштво архитеката предлаже да се оснује опште градски Савет за културно наслеђе при градоначелнику Москве како се, као минимум, питања повезана с очувањем и развојем историјске Москве више не би решавала иза затворених врата.