Политика вјере: У име оца и ђакца

Нико ни данас не зна тачне околности смрти двадесетједногодишњака, или може да упре прстом у очевица, те да нам он, или било ко други, пред судом потврди свима разумљивим језиком и материјалним доказима, да је убијен или није убијен. Како је уопште изгубио живот? Без оглашавања суда, у цивилизованом друштву никакве тврдње немају смисла.

Са друге стране, његов отац тврди како то добро зна, али да ће имена убица из неког разлога саопштити тек 5. октобра. Чак да „неће бити избора“ ако неко други, без његове помоћи, не дође до истог закључка.

Везањем за политику и изборни процес, наноси се немјерљива штета стварним напорима да се дође до одговора шта се заиста десило покојном Давиду. Усљед толике присутности у јавности, те употребе овог случаја при говору о најразличитијим сферама друштвеног живота, данас још мање знамо, него што смо то знали пар дана након проналаска тијела на ушћу Црквене у Врбас.

А то је лоше и за правду. Не само за истину.

Случај Полицијске станице Лауш, већ мјесецима је позициониран као прворазредна тема високе политике, уз помињање и укључивање кључних државних установа и појединаца на њиховом челу, те уз стална настојања његове интернационализације.

ШТА НАМ ТО ГОВОРИ?

То је, прије свега, показатељ никакве снаге српске државе западно од Дрине. Малог, или никаквог повјерења у рад полиције и правосуђа Српске. У приватизованој земљи као што је наша, у којој неформално, али суштински владају туђини, то је у предизборној години готово па очекивано. Али није нормално. Што не треба заборавити, него стално понављати.

Од Фронталовог прошлог аналитичког текста Случај Давида Драгичевића је политизован, десило свега неколико заиста битних ствари. Три. Тужилаштво се, под незапамћеним притиском јавности, одредило да се истражује основану сумњу да је НН лице, или више њих, починилац убиства; односно поднијете су тужбе против два полицијска службеника, због могућности да су намјерно бацили доњи веш покојника, како би прикрили доказе. Те судски налог за једномјесечни притвор против лица које се сумњичи да је помогло у прикривању доказа.

Ништа се, суштински ново за рјешење овог случаја у високом степену вјероватноће и убједљивости, осим овог није десило. Нити је могуће до избора било шта од овог судски окончати.

А пише се сваки дан.

УСТАВНЕ СЛОБОДЕ И ПРАВА

Имамо само сумње, претпоставке, убјеђење, надања и вјеру. Но, то нису категорије којима се приступа озбиљним анализама било чега, нити лични ставови без чврстих доказа, икада могу довести до било каквог тачног закључка. Зато свако ко, са намјером већег права на аргумент у свом говору, а посебно у јавности, насрће нетрпељивошћу на саговорника, прелази у сферу вјере. Догме. Личног убјеђења. Слободе говора.

Осим што су то неупитна права грантована Уставом, она су гарантована свима. Но, једни су веома агресивни у томе да други немају чак ни то право. Право на мишљење. То је основна порука и функција овог текста, тешко усамљеног у поларизованој и до степена насиља завађеној предизборној јавности.

Понављамо: Нико не зна име убице, мотив или доказе да је то заиста тако. Зато ово није текст који даје одговор на питање шта се десило између 17. и 24. марта 2018. године, нити негира било који сценарио смрти који се могао чути у медијима или приватним разговорима. Још једном: то нико не зна.

Текст се бави феноменом политичке ријалитизације криминалистичке истраге и правног поступка у предизборном периоду, те фундаменталистичке агресивности према неистомишљеницима која се толерише у јавном простору, увођењем максиме: Ако се не слажеш са нама, слажеш се са убицама!Што је недопустиво у демократском друштву које гарантује људска права.

Парадоксално, а баш због избора, и представници власти су пренаглашено толерантни према појавама за који је законом предвиђен поступак надлежних органа. Што је исто једна врста злоупотребе овог случаја у политичке сврхе. Закон би требао бити примјењиван према свима једнако, без обзира да ли су избори за четири године, или двије седмице. 

ВЈЕШТАЧЕЊЕ ИЗВЈЕШТАВАЊА

Имате медије који су се одавно и јасно опредјелили да употребљавају термин „убијен“, док други извјештавају да се Тужилаштво огласило да истражује најмањи ниво сумње да се ради о убиству. Ово друго је, колико год неком звучало „режимски“, „кукавички“, „бљутаво“; једино што би неки медиј могао професионално рећи. Медији нису медијуми, односно бабе врачаре, видиоци у грах и растопљено олово.

Прошло је и више него довољно времена, а случај је толико ушао у свакодневни масмедијско-политички живот, да је мало већ постало дегутантно, како се свако започињање озбиљне и објективне приче о овом јасно политизованом случају мора претворити у дуготрајан увод, уз ограђивање од погрешног разумјевања, изјављивање саучешћа, те испуцавање општечовјечанских, патетичних фраза.

Давно је, свим околностима и дешавањима, поготово потезима родитеља самих, прошао воз за то. Доводимо се у опасност да се и овдје више од пола садржаја сведе на такав приступ, а већина медија која извјештава о овом случају ради тако. Поларизовано.

Сасвим је непрофесионално објављивати, ако сте озбиљан медиј, наслове (Сине, како тата да каже твојој сестри да те више нема) који сами не говоре ништа ново у читавом случају, а садржај текста са тешко емотивним изјавама још мање. Осим што га се жели што више истаћи у јавности и задржати ту свакодневно. Управо зато што Фронтал.СРБ нико не може оптужити да је било чији плаћеник, а још мање постоји неко ко би се дрзнуо да каже како је наше гласило непријатељ Републике Српске, имамо обавезу да се огласимо анализом у сфери политизације овог случаја, која је свеприсутна и преочигледна.

ЗАНИМА ЛИ ВИШЕ ИКОГА ШТА СЕ СТВАРНО ДЕСИЛО СА ДАВИДОМ?

Истрагом, те притиском на оне полуге које заиста могу довести до разрјешења или барем најприближније реконструкције смртног исхода, медији се најмање баве. Било које боје или начина извјештавања да су.

Баве се политичким препуцавањима, док је Давидова смрт само повод за исте. Случај је високо политизован и то од стране најближих сродника покојника. Сваким даном све више. Тренутно тако оријентисан, да се са сигурноћу може рећи како је најшири спектар симпатизера покрета Правда за Давида, ма како била различита њихова политичка убјеђења, потпуно јединствен као противник политике персонализоване у Милорада Додика. Сви они су у нади да ће око овог мотива доћи до великих промјена у друштву.

Но, ми сматрамо како је неопходно прво направити прави редослијед приоритета, а тек онда их ставити у цјелокупан друштвенополитички контекст. Овако ће испасти да су у Србској сви или перипатетични дневнополитиканти, или некреативни ботови власти.

Главно питање у овом случају је да ли је Давид Драгичевић убијен, и ако јесте, ко га је убио?!

Ми од тога нећемо одустати ни након избора.

ТУЖИЛАЦ ИЗ ПРОШЛОГ ВИЈЕКА

Након читавог низа кршења закона и прописа од стране саме државе, која је естрадно давала посебан третман породици страдалог (што јој се једнако естрадно вратило), огласило се Окружно јавно тужилаштво Бања Лука.

У том свјетлу, десио се један изузетно битан случај за друштвени, а не само медијски живот у Србској. Желимир Лепир, у својству тужиоца, изашао је пред ТВ екране. То је, када се касније буде анализирао стварни учинак, можда и најбитнија позитивна тековина досадашњих дешавања. Иначе, чак у случајевима који далеко више захтијевају јавно очитовање тужилаштава, невољни су да дају и писане изјаве за медије.

Први пут од завршетка рата до данас, имали смо новинара „један на један“ са тужиоцем на овакав начин. Јавност је први пут видјела како изгледа, прича и размишља неко из треће полуге (судске) власти. И то кад је у небраном грожђу.

Лепир је показао да је сасвим превазиђених капацитета за ново вријеме. У смислу конкретног посла, на начин на који га је до сада обављао, он може бити и врхунски стручњак у оквиру еснафа, али тако невјештом причом и толиком количином ортоепијских грешака, показује да је данашњици недорастао и он, и институција коју води.

Шта даље?

ОНАКО, СВЈЕТСКИ: ДУГОТРАЈНА НЕСЕНЗАЦИОНАЛНА РЕАЛНОСТ

Даље се треба припремити за реалност. Свако ко је једном посјетио просторије полицијских службеника у Србској, са нагласком на униформисану полицију, видио њихове излизане столове од шперплоче и подерани скај на столицама, зна у каквим неусловима раде тај тежак посао. Још је јасније да стручност баш и није први услов при бирању кадра на руководећа мјеста свугдје, па најпослије и у полицији.

У САД, рецимо, између трећине и половине убистава никад не буду ријешена. Број убистава по глави становника, сврстава их на 14. мјесто свјетске ранг листе, док је на тој истој листи Србска (нажалост попола са Ефбихом) на 143. мјесту, од 203. земље у статистици. Но, то није довољно да се из Амбасаде САД не мијешају и у овај процес, док већ три године причају свијету бајку о руском мијешању у њихове изборе. Истовремено, сами признају да су у Украјини потрошили пет милијарди долара да би изазвали војни пуч и грађански рат, како би поништили од на демократским изборима изабране скупштине овјерен савез са Русијом и одбијање приближавања ЕУ. Код нас то доста мање кошта.

Поређења са стварношћу ради, недавно је објављено како је полиција предала Тужилаштву извјештај против два лица, која се сумњиче да су још 2014. године извршила убиство Бојана Копрене. Њему уопште није пронађено тијело, али су их ухапсили. То се може десити и у овом случају. Може, и дешава се свугдје, па и у најбогатијим земљама свијета, да нека убиства остану дуго неразјашњена или се у високом проценту никад не разјасне.

За нека, чак и ако све посредне околности јасно указују на починиоца, он без доказа прихватљивог на суду не може бити осуђен. Може се, најпослије, десити да Тужилаштво нема довољно доказа да би наставило водити истрагу о убиству, или да суд сам одбије да прихвати оптужницу.

Чак и у случају два полицајца која су оптужени да су намјерно склонили покојникове гаће из доказног материјала, те лица које је у притвору због основане сумње у помагање прикривања доказа, треба тек провести поступак. Једино се на овај начин, тражећи кривицу оних који су прекршили закон тамо гдје истага стаје, те евентуалним међусобним оптужбама могућих завјереника у убиству, може доћи до учиниоца кривичног дјела убиства. Можда буде немогуће уз досадашњу праксу, доказати намјеру у односу на нестручност и неспособност. Могући налогодавци таквог могућег чина су тек тад недодирљиви, осим ако се појави нека инсајдерска информација, односно свједочење. Зато се овај потез може посматрати и као куповина времена од стране Тужилаштва.

То није све.

ШТА МОЖЕ, А ШТА СЕ МОРА ДЕСИТИ?

Све може и не мора бити. Људска машта је неограничена и сценарија, чак веома увјерљивих, може бити безброј. Проблем је што смо у друштвенополитичкој подијељености прешли границу и питање је сада:

Колико ће људи повјеровати у званичну верзију, чак и у случају да она буде стоодстотно истинита?

Е, то је оно што се установе и службе, а прије свега судска власт, јасним и транспарентним дјеловањем морају постарати да се деси.

Друштвена трагедија је кад се широке народне масе почну бавити питањима, о којима немају ни најблажег појма. На које одговор могу дати само стручна лица, овлаштена да то чине. А ми се налазимо управо у том предворју пакла. Довођења у исту раван било кога ко своје увјерење каже у медијима и надлежне особе најбитнијих државних установа. Ту се исказује сва нефункционалност и неспособност државног апарата, на начин на који оперише данас. А неко сноси одговорност за такво стање.

На вама је да, као појединци или групе, та лица идентификујете. Заузмете став око тога, да ли то значи да је наша полиција:

1. неспособна и корумпирана

2. предумишљајно убилачка и диктаторска

3. или је у питању случај који тешко да би било која полиција свијета у датим условима могла да ријеши?

То су све различити степени огрешења о друштвени уговор, по којем сви они имају свој задатак, а наше је да плаћамо порез. Можете заокружити у свом увјерењу и сва три понуђена одговора, но, ако сте незадовољни радом полиције, једини цивилизован начин да то заиста вреднујете, промијените или спријечите, јесте да на биралиштима изаберете неког другог.

И ту долазимо до политизације.

ПРОДУЖЕНИ ПРЕДИЗБОРНИ МИТИНГ

Случај Давида Драгичевића није више политизован, он је преполитизован. До неукуса. Стварно смирење се може очекивати тек након имплементације изборних резултата, гласањем за нову владу у скупштини. Тада ће ишчезнути и основни мотив за оволику присутност случаја у јавности.

Окупљања грађана који траже правду за Давида, претворила су се у продужени предизборни митинг, гдје су родитељи јасно заузели став да су против актуелне власти. Што је сасвим легитимно. Зато једино чуди толика количина љутње, мржње и агресије; уколико је неко раније објективно цијенио да је то тако? Зашто је то одбацивано као нешто крајње увредљиво?

Изузимајући свјесно компромитовање потраге за истином, политизација је законско и уставно право родитеља, родбине и пријатеља Давида Драгичевића; као и свих оних који се окупљају, јавно дјелују или просто идентификују да су у оквиру овог хетерогеног покрета.

 КАСНО ЈЕ ЗА ПРИЧЕ О СТРАНИМ ПЛАЋЕНИЦИМА (У ВЛАСТИ ПОГОТОВО)

Власт, путем својих медија које плаћамо сви, може до миле воље да пјени о завјерама ових или оних обавјештајаца. То су овештале и прежвакане приче, које тешко да могу сакрити и старе, а камоли да ријеше нове проблеме.

Обавјештајци су ту одавно. Медији и организације плаћени да пљују Српску, изазивају апатију и увјерење како се мора слушати Запад гдје је све боље него код нас, имају већ традицију у излажењу и раду. Страни агенти и њихови паравани као што су НДИ, УСАИД, Сорошев Фонд за отворено друштво, разни шифтунзи и ини… присутни су у Србској од краја рата. Непрестано утичу на јавно мнење и изборни процес. Једно вријеме су, уз страног цензора на РТРС, суверено владали медијским простором. Они у овом случају само хватају прикључак и раде свој посао у побољшаним условима.

Но, будући да је баш НДИ обучавао чланство и спонзорисао СНСД при посљедњем доласку на власт, о чему је Фронтал.СРБ писао безброј пута, бесмислено је да озбиљније анализирамо ове тврдње власти.

Остаје чињеница да има пуно људи који су незадовољни резултатима актуелне власти. Један број је увјерен како полиција убија људе и заташкава те случајеве. Смрт Давида Драгичевића је у таквим околностима искључиво окидач за експлозију незадовољства. То незадовољство је још у домену друштвених мрежа, док масовност на тргу изостаје, изузев о посебним данима. Не изостаје насиље као опција у жестокој реторици и непоткријепљеним оптужбама. Виси као Дамоклов мач.

И ту долазимо до раскрснице:

ДО ИЗБОРА ВОДЕ ДВА ПУТИЋА

Први пут води у продужено дјеловање и појачавање притиска до утицаја на сам изборни резултат, гдје би промјена на власти задовољила демонстранте и омогућила да вјерују како ће случај бити непристрасно истражен и окончан.

Тај пут је легитиман.

Други, обавјештајно-интервенционистички пут, води у постепено испробавање масовности и механизама њеног постизања, која би уз помоћ лица која немају гласачко право на територији Српске, преусмјерила протесте у физичке нападе на било коју од институција власти. Макар на само изазивање индивидуалног инцидента, окупације јавног простора у циљу угрожавања нормалног живота, бацања јаја на владу или тужилаштво, при чему би морала бити употребљена полицијска сила, којој би се пружио отпор, па да се ти снимци у запаљивим прилозима емитују домаћој и свјетској јавности.

Уколико би се изазвала масовност, циљ је обично да прерасте у повод за насилну промјену поретка, чак и након избора. Послије тога је касно вапити за слободом говора и фер изборима. То отвара могућност међународне војне интервенције, коју је друштво из НАТО-кухиње планирало прелити у Српску још 2014. године. У јавности не читамо бомбастичне наслове да су похапшени извршиоци и налогодавци напада и повријеђивања полицајаца Ефбиха и Сипе, те паљевину и пљачку кључних институција по тамошњим градовима. Још мање за њих неко тражи правду.

Овај пут не само да је нелегитиман, већ нико пунољетан и здраве памети то неће.

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ СНИЈЕГ, ИСТО ПОКРИВА БРИЈЕГ

За овај први пут, тражиоци Правде за Давида већ су се давно опредијелили. Требали су у јавности још давно скинути сваки облик сумње, прије појаве само код Додика, приликом почетка предизборне кампање. То би било поштено. Нико тренутно са озбиљним доказима не оптужује организаторе протеста да су за други пут.

Нико, осим њих самих.

Од самог почетка у групи се толерише, па и потиче запаљива реторика, позиви на насиље према изабраним политичким представницима, за унитаризацију БиХ, „хумано укидање ентитета“, приближавање Бање Луке и Сарајева, небитност да ли ће се држава звати Србска или БиХ, да се масовно долази у Бању Луку из свих крајева „цијеле БиХ“, да ће РТРС мијењати и лого и име, зазивају се вехабије, најављује се да ће „за оно што се деси у будућности, одговнорност сносити полиција“, те се, без икаквог демантија или ограђивања од намјера да дође до неинституционалне промјене уставног поретка, у групи кристалише мотив месијанске улоге оца који је „ујединио народе“.