Почетак краја крвавог рата

23.09.2018. год.

Када је стигла вест да су Бугари потписали примирје, немачки цар Виљем II упутио је телеграм краљу Фердинанду пун жучи: "62.000 Срба одлучило је исход рата, Срамота!" .Сва светска штампа писала је о пробоју Солунског фронта

За време напредовања србских армија према Штипу и Велесу и преласка савезничких снага у општи напад 25. септембра, британска авијација је одиграла крупну улогу: тукући бугарску 1. армију у повлачењу, она је потпуно сломила њен борбени морал. Занимљиво је подсетити да је само неколико дана пре тога, та иста армија сломила британско-грчки напад у бици код Дојрана. Док су бугарски парламентарци водили преговоре у савезничкој Главној команди у Солуну, савезничке армије су се, гонећи разбијене непријатељске трупе, брзо примицале бугарској граници.

Србска 2. армија је 29. септембра избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на Софију; србска 1. армија је код Страцина пресекла одступницу немачкој 11. армији, која се преко Тетова повлачила ка Скопљу, последњу везу са Бугарском; француска Коњичка бригада, после одважног продора кроз планину, ушла је у Скопље и растурила бугарске јединице одређене за одбрану града; британско-грчке трупе заузеле су Високу чуку на Белашници и главним колонама напредовале према Берову и Петричу.

У таквим околностима, бугарска влада је поручила својим парламентарцима у Солуну да потпишу акт о примирју. Према том уговору четири бугарске дивизије које су се тада затекле западно од скопског меридијана разоружане су и задржане у заробљеништву. Друге две бугарске дивизије, које је србска 1. армија заробила код Куманова, такође су разоружане а људство упућено у Бугарску.

На исти начин поступљено је и са људством оних бугарских јединица које је заробила 2. армија и британско-грчке снаге. Врховни командант бугарске војске краљ Фердинанд, који је земљу ставио у службу немачког империјализма и довео је до катастрофе, абдицирао је и емигрирао из Бугарске 4. октобра.

Зараћене коалиције су дочекале капитулацију Бугарске као догађај од прворазредног значаја. Обавештавајући о томе Парламент, француска врховна команда је 1. октобра истакла:

"Балканско полуострво је од 15. септембра постало бојиште од главне важности. У року од десет дана сломљена је војна моћ Бугарске. Бугарска влада је 25. септембра била присиљена да хитно затражи примирје. Последице ових догађаја изгледа да су одлучујуће у погледу исхода и трајања рата."

Од тада је Турска, суочена са опасношћу да буде одсечена од својих савезника, очекивала исту судбину; Аустро-Угарска је била тешко угрожена, док је јужни бок Централних сила био неповратно разбијен. Познати енглески војни писац Лидл Харт наводи да "подвиг у Македонији није само скрхао један стуб Централних сила, већ је отворио пут за надирање ка аустријској позадини.

Немачка врховна команда изгубила је живце само за неколико дана. Иако стање на Западном фронту није било забрињавајуће, начелник штаба немачке врховне команде Хинденбург и његов помоћник Лудендорф су упутили 29. септембра захтев влади да тражи примирје". Крај Првог светског рата, једног од најкрвавијих у људској историји, неочекивано се брзо приближавао.

Савезнички главни командант на Балкану Д'Епере одао је србској војсци посебно признање, истакавши да је она "очију упртих ка Отаџбини, надахнута неукротивом жестином и пуна вере у своју праведну ствар, срушила утврђења у којима је непријатељ мислио да је недохватљив и, јурнувши кроз његова утврђења, за пет дана одсекла га од Вардарске долине и натерала на поразно повлачење".

Обавештен да су Бугари потписали примирје у Солуну, Виљем II је упутио телеграм краљу Фердинанду пун жучи: "62.000 Срба одлучило је исход рата, Срамота!"

Вести о пробоју Солунског фронта и бугарској катастрофи сва светска штампа је пропратила као догађаје од прворазредног значаја. Nаtburgen Nahrihten пишући о пробоју фронта, констатовао је да је "ситуација узела претеће изгледе".

"Тајмс" је писао да су "Срби, ојачани јаким контингентом Југословена, потпуно изменили целу ситуацију на Балкану". "Дејли меј" је забележио да је "победа на Балкану достојан такмац осталим савезничким успесима. Србија, за коју је Кајзер рекао да више не постоји, показала је да је још жива и то још како жива".

Лондонски "Дејли експрес" је, пишући о успесима српске војске, истицао да "резултат тих победа, који нарочито претеже, јесте тај да Срби победоносно улазе у своју земљу, што ће још једном учинити да Аустрија задрхти од ове војске".

Сличну изјаву је дао и председник Југословенског одбора Анте Трумбић у својој честитки србској влади. Он је у име Одбора "с радошћу и усхићењем поздравио победу, коју су однеле србска војска и југословенске трупе, прожете тежњом ка општој слободи и независној држави Срба, Хрвата и Словенаца. Те победе, додао је он, "довешће напаћену Србију у њено порушено огњиште. Приближава се час када ће ланци, које је Аустро-Угарска била ставила нашем народу, бити за навек раскинути".

Савезничке владе су пожуриле да искористе неочекиван обрт на Балкану: Велика Британија се окреће према Цариграду (изјављујући да је спремна да на Балкан пошаље 4 нове дивизије!), а Француска стреми према Румунији. И једна и друга су упериле своје погледе према Русији ради контрареволуционарних подухвата против младе совјетске власти.

Италијанске трупе, мада су се слабо одмицале од Валоне за непријатељем који одступа због претећег развоја догађаја у Македонији, прижељкују да поседну целу Албанију и планирају упад у Црну Гору пре србских трупа, а по могућности с краљем Николом. Србска војска, појачана француским трупама, усредсредила је своје напоре да ослободи земљу.

СРПСКА ВОЈСКА ХИТА У НИШ

Заплетене у беспутној Македонији, савезничке трупе се споро прегрупишу. Но, србска 1. армија, ојачана србском Коњичком дивизијом и француском Коњичком бригадом, хитала је према Нишу, остављајући далеко за собом све савезничке трупе. Према Косову је упућен комбиновани француски одред генерала Транијеа. Група генерала Патеа (две француске дивизије) добила је задатак да се прикупи на комуникацији Куманово - Крива Паланка за дејство источно од српске 1. армије.