БОЈАН АРУЛА: НЕЋУ ДА НАПУСТИМ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ БЕЗ БОРБЕ

19.09.2018. год.

Ово је једно од нових лица на гласачким листићима. Не крије да је размишљао о томе да напусти Српску, али је одлучио да остане и својим ангажманом покуша да исправи разлоге који су га до тога довели.

Бојан Арула је један од Бањолучана на листи ПДП за посланика у Народној Скупштини Републике Српске. Када смо га фотографисали, сасвим случајно је у кадар ушетала трудница. Први утисак је био да фотографију треба поновити, но, након разговора са њим, дошли смо до закључка да прикладнија није могла бити ни намјештена. Али смо је свеједно поновили.

Арула је дипломирани социјални радник, који право из струке предлаже конкретна законска рјешења за најугроженије категорије друштва, са којима се сваки дан сусреће на послу. Како је ово његова прва појава на гласачком листићу, али не и у политици, логично је да смо га питали од када је у политици и зашто се опредијелио да уђете у изборну утакмицу за посланика ове године?

-Ово је мој други улазак у политику. Први сусрет са политиком имао сам крајем 1998. године када сам приступио Србском народном савезу гдје сам био предсједник омладинске организације, члан главног и извршног одбора, а касније и члан предсједништва. Од 2004. године напуштам политику и у потпуности се посвећујем раду у невладином сектору.

Као активиста, у политику сам се враћао постепено, задњу годину дана и то на позив предсједника Партије демократског прогреса Бранислава Бореновића. Он ми је представио један потпуно другачији политички концепт, модеран, динамичан и прије свега демократски. Прва ствар коју сам урадио заједно са својим тимом јесте Програм развоја социјалне политике у Републици Србској. Одлука да уђем у изборну утакмицу није била једноставна, а донио сам је заједно са супругом, која ми је велика подршка.

Није тајна да сам у једном тренутку одлучио да са породицом напустим Републику Српску, не само због лоших ствари које су ми се дешавале у протеклом периоду, него и недостатка перспективе за моју дјецу. Волим своју земљу, желим да моја дјеца одрасту овдје и да њихова дјеца славе славу коју ћу им оставити, као што је мени мој дјед оставио. Али, ако се нешто драстично не промијени, будућност моје дјеце неће бити у Републици Србској. И то боли.

Мој улазак у изборну утакмицу може се схватити као посљедња шанса мојој земљи. Да сам отишао без борбе за Републику Српску, можда то себи никада не бих опростио. Сада вјерујем у промјене и први пут послије осам година имам наду да ћемо сви живјети боље.

У јавности се могло чути ваше име, везано за мобинг, односно сукобе вас и директорице ЦЗСР, Вере Сладојевић. О чему се ту радило и какво је сад стање у центру?

То је једно лоше вријеме, како за мене, тако и за моје колеге и саборце из Центра за социјални рад Бања Лука. Можда је тако изгледало због представљања у медијима, али то није био мој лични сукоб ни са ким. Једноставно, радило се о борби за законитост рада установе, професију, права радника и наше кориснике. Борили смо се против система, не против појединца.

Скоро три године трајала је борба за истину и правду, али смо на крају заједно побиједили. То није била ни борба ни побједа једног човјека. Били смо сложни и као колектив и као људи, снажно смо пружали подршку једни другима и жељели смо промјене. Тако сложни, остварили смо циљ и показали да нико није недодирљив и неприкосновен. Данас је ситуација драстично другачија.

Центар је добио нову енергију, радници поштовање какво заслужују, односи међу људима су релаксирани, а установа лагано, али сигурно поново задобија повјерење корисника услуга и заузима мјесто у друштву које му припада.

Је ли и то био један од мотива за улазак у политику?

Постоји изрека, ако се ти нећеш бавити политиком, политика ће се бавити тобом. Мени се то заиста и десило. Али то није основни мотив. У једном ауторском тексту написао сам да су социјални радници у нашој земљи подбацили због политике немијешања. Ми смо се образовали да носимо промјене у друштву. Да би се постигле промјене, морамо бити проактивни, што је саставни дио наше професије. Наши политичари су доказали да су неспособни, некомпетентни, лишени емпатије, али и знања како би донијели ефективне системске промјене које ће, узрочно-посљедично, донијети бенифите и нашим клијентима.

Управо из тог разлога социјални радници морају почети да се баве политиком. Као професионалци не смијемо бити нијеми посматрачи на историјској раскрсници, него озбиљни фактори промјена који ће одлучити какав тип друштва желимо да оставимо нашој дјеци.

Да ли ћемо наставити путем политике сегрегације, изолације, вријеђања, непоштовања људских права, политичке некоректности и обмана или ћемо градити друштво једнаких, мултикултурално друштво засновано на узајамном поштовању и поштовању људских и цивилизацијских тековина и вриједности, гдје ће способни бити изнад подобних?

Како, као социјални радник, свеукупно оцјењујете стање социјалне политике у Србској?

Област социјалне заштите и социјалне политике у Србској је занемарена, што је парадоксална ситуација обзиром на све сложенију економску ситуацију, која се рефлектује на социјални положај грађана наше земље. Игнорантски однос и одсуство воље и идеје да се предузму одлучни кораци, да се оснажи систем социјалне заштите у пракси, резултује да грађани погођени социјалним случајем не могу рачунати на значајну подршку овог система.

Садашња социјална политика је сведена на фрагментиране реформе и паушална „ad hoc“ рјешења, а грађани се држе као таоци система. Систем се не развија јер заправо постоје паралалелни системи социјалне заштите: државни који је у катастрофалном стању и којем грађани не могу приступити и партијски који се користи за куповину гласова и политичку трговину. Основа за приступање рјешавању социјалних проблема је постојање квалитетне социјалне политике коју ПДП уноси у следећу Владу Републике Српске!

Сиромаштво је основно обиљежје великог броја породица у Републици Србској. 14 година радим као социјални радник и живи сам свједок огромног повећања броја мојих суграђана који траже једнократне новчане помоћи како би преживјели мјесец. За мене, као професионалца, као човјека, то је поражавајуће. Видим људе из сваког сегмента нашег друштва, професоре, инжињере, архитекте, трговце, административне раднике, пензионере, како пропадају. Пропадају и појединци и цијеле породице. У оваквим условима, сасвим је нормално да нам радно и репродуктивно способно становништво одлази. Држава није обезбиједлила социјални минимум сваком грађанину Српске, нити је владајуће брига што нам огорман број дјеце одлази на спавање гладно.

Шта треба учинити да се то промијени?

ове околности друштвеног развоја и нови социјални проблеми и потребе људи, од социјалне заштите траже да се адекватно одговори на потребе грађана и да се пружи подршка свима, укључујући и радно способне грађане који нису у стању да сопственим радом обезбиједе егзистенцију себи и својој породици. Мора се увести институт социјалног минимума, стално новчано давање и радно способним појединцима и породицама, како бисмо превенирали одлазак младих и радно способних људи из Републике Српске, као и обезбиједили базичну социјалну сигурност за сваког грађанина.

Неопходно је обезбједити и дјечији доплатак за свако дијете. Уколико не промијенимо однос према овим категоријама становништва, без успостављања базичне социјалне сигурности, у Републици Србској остаће само стари, радно неспособни и они који за живот зарађују незаконитим пословима. Ми смо сачинили програмски документ који се односи на систем социјалне заштите и ослања се на седам кључних сегмента од којих зависи ефикасност система социјалне заштите: нови Закон о социјалној заштити; реформа новчаних давања; стандардизовање услуга и реформа центара за социјални рад; оснивање Коморе социјалне заштите; оснивање Завода за социјалну заштиту, по могућности и Министарства социјалне, дјечје и породичне заштите; реформа осталих установа социјалне заштите; доношоње Стратегије развоја социјалне заштите Републике Српске.

Републици Србској је потребна Стратегија развоја социјалне заштите. Она мора бити дио укупних промјена у нашем друштву и усклађена, синхронизована са основним токовима друштвених промјена, али и реална у погледу материјалних могућности Републике. Права се морају доградити и операционализовати, те обезбиједити механизми њихове правовремене и економичне примјене. Развој социјалне заштите мора се одвијати кроз реформске процесе који се ослањају на међународне и европске циљеве општег економског и социјалног развоја друштва, смањење сиромаштва и обезбјеђење квалиететније заштите рањивих група дјеце, особа са инвалидитетом, старих и изнемоглих, те маргинализованих група грађана. Основни правци реформе морају бити: изградња нове политике и законодавне активности; децентрализација система социјалне заштите; обезбјеђивање ефикаснијих материјалних услуга социјалне заштите; обезбјеђивање квалитетних услуга у социјалној заштити; јачање професионалних капацитета запослених у социјалној заштити.

Ми смо направили јасну структуру циљева реформе социјалне заштите и дефинисали општи циљ, посебне и појединачне циљеве, као и задатке који произилазе из датих циљева. Ефекти наше Стратегије биће значајна промјена положаја корисника у систему социјалне заштите, развој социјалних услуга у заједници и ефикасније установе социјалне заштите.

Имате и искуства на међународном плану. Колико је расподјела буџетских средстава правична, односно колико су најугроженије категорије у Србској помогнуте од стране буџета, у односу на друге земље?

Ријеч правично не постоји у Републици Србској. Развијене земље Европске Уније имају добар систем социјалне политике управо из разлога јер воде рачуна о праведној расподјели богатства којим једно друштво располаже. У Холандији не можете бити бескућник јер ћете добити стан, не можете бити гладни јер ћете остварити социјални минимум уколико нисте запослени, чак и ако сте радно способни, нећете се питати како ћете послати дијете у школу јер ће му држава обезбиједити потпуно бесплатно школовање, књиге и школски прибор, а добићете и дјечији доплатак за свако дијете…

Продукт рада досадашње власти и социјалне политике Владе може се дати на примјеру просјечне четворочлане породице у Републици Србској коју чине отац који ради, незапослена мајка и двоје дјеце од којих једно иде у основну, а друго у средњу школу. Отац зарађује 440 КМ, што значи да породица у току године има још право на око 670 КМ једнократне новчане помоћи или око 56 КМ мјесечно. Чланови ове породице, када одбијете режије, живе са 2,3 КМ дневно, под условом да живе у сопственој имовини. Ако изнајмљују животни простор, не остаје им ништа!

Дакле, директан резултат рада Владе је негативан природни прираштај и одлазак радно и репродуктивно способног становништва. Због тога смо већ изгубили преко 60000 људи који су отишли из Републике Српске.

Да ли укључивање НВО сектра у пружање овог вида услуга има будућности, уколико га не буду финансирале само стране, често нескривено политичне фондације? Колики је удио домаћих привредника у финасирању оваквих удружења?

Више од десет година водио сам и градио једну респектабилну невладину организацију. Велики број пројеката и програма финансирале су стране фондације и никада се није десило да су имале било какве скривене мотиве. Ипак, не искључујем могућност да су друге НВО имале другачије искуство. На жалост, мали број домаћих привредника има свијест о социјално одговорном пословању. Не помажу ни законска рјешења која нису стимулативна, па привредници не виде никакав интерес у хуманитарном дјеловању.

Ипак, мора се похвалити настојање Уније удружења послодаваца Републике Српске која покушава да сензибилизира привреднике у нашој земљи да своје бизнисе учине социјално осјетљивим. Мишљења сам да би се измјеном одређених законских регулатива у смислу пореских олакшица привредницима који дио профита дају у хумане и хуманитарне сврхе, дао значајан доприност развоју НВО сектора заснованог на домаћем капиталу, па би се смањила и потреба за средствима ван граница Републике Српске. На тај начин би се, уколико и постоји страни утицај на неке невладине организације, он значајно смањио.

Такође, једна од значајних ствари јесте и доношење квалитетног закона о социјалном предузетништву. У овом тренутку постоји нацрт таквог закона, али на жалост, оно што сам видио далеко је од квалитетног.

На чему највише инсистирате у сусрету са грађанима у кампањи, односно која је ваша циљна група на изборима и шта бисте им поручили за 07.10.2018.?

Инсистирам на социјалној правди и праведној расподјели друштвеног богатства. Обраћам се свима, јер је социјална политика и систем социјалне заштите од суштинске важности за све грађане, од тек рођеног дјетета, до особа у позним годинама. Темељ социјалне правде, просперитета, развоја и одрживости једне државе свакако је и систем социјалне заштите. Његов квалитет одредиће и праведнију расподјелу богатства које друштво има, директно утичући на квалитет живота људи, подижући стандард живота, стимулишући наталитет.

Дакле, све оно што се налази у Програму обнове Српске. Грађанима бих поручио: Гласајте! Али по својој савјести. Не гласајте за оне који вам нуде новац за ваш глас. Ако продате свој глас за 100 КМ, ставили сте цијену на своју и будућност своје дјеце. У том случају, дајете им још 4 године или 1460 дана, а сваки дан на власти који сте им дали, они су вам платили мање од 7 фенинга. Толико њима вриједи ваша будућност.

Када вам плате глас, они су са вама завршили и немају више никакву обавезу према вама. Ми ћемо вам одговарати и радити за вас.

Зашто приватно, по друштвеним мрежама користите искључиво латиницу? Хоће ли се, уколико освојите мандат за народног представника у законодавном тијелу, те да на концу можда гласате и за Закон о заштити српске азбуке?

Ћирилица је моје прво писмо и никада нисам престао да је користим. Потписујем се ћирилицом, а користим је и свакодневно записујући биљешке у свој роковник. На друштвеним мрежама латиницу користим по инерцији. Радо бих видио Закон о заштити српске азбуке у Народној скупштини Републике Српске и не постоји шанса да бих гласао против таквог закона.