Немци и Бугари беже из Битоља

04.09.2018. год.

Србска војска је за три и по месеца напредовала 50 км на север и ослободила Битољ. Заробила је 7.685 бугарских и немачких војника и официра, запленила 97 топова, и 174 митраљеза и минобацача

Напредујући стопу по стопу ка северу, српске трупе су 17. и 18. новембра, након месец дана борби, овладале најважнијим објектима у луку Црне реке - котама 1.212, 1.378 и превојем кота 1.050 Маково. Падом тих положаја уздрмана је одбрана бугарско-немачких снага на битољском фронту. О томе се у немачком званичном извештају каже: "Када су најзад изгубљене коте 1212 и 1378, Битољ смо без одлагања морали напустити; 11. армија је добила заповест да се повуче на линију Преспанско језеро - Перисте, дуж висова, северно од линије Битољ - Репиште, па је, сходно томе, линија фронта западно од Црне реке повијена уназад."

Савезничке трупе ушле су у напуштени Битољ 19. новембра. Према мишљењу немачких штабова, бугарско-немачке снаге су се у време битке за Битољ налазиле пред сломом. Међутим, оне су успеле да се одрже на новој одбрамбеној линији зато што савезници нису послали крупнија појачања србској војсци, која је у току вишемесечних напредовања и губитака исцрпла своју офанзивну снагу, али је показала високе ратничке квалитете.

Румунска војска је у то време претрпела пораз у Трансилванији и повукла се иза реке Серт у Молдавији, где је прихваћена од Руса. Жофр је 11. децембра наредио обуставу офанзиве у Македонији, јер је после румунског пораза изгубила стратегијско оправдање. Ослобођењем Битоља углавном је завршена савезничка офанзива на Солунском фронту 1916. године.

Одајући највеће признање србској војсци за остварене успехе у току офанзиве, Сарај је у својој дневној заповести написао да су србски војници први натерали непријатеља у бекство и да су њихови "упорни напори омогућили заузеће Битоља", што је представљало највећи успех савезничке офанзиве 1916. године. Успеси српске војске заиста су били велики. Тек што је била обновљена и реорганизована, она је за три и по месеца тешких борби поново испољила своју високу борбену вредност. Она је сломила бугарску офанзиву и у току противофанзиве више пута пробијала одбрамбене линије непријатеља, напредовала око 50 км на север и тај успех крунисала ослобођењем Битоља, заробила 7.685 бугарских и немачких војника и официра, запленила 97 топова, 87 митраљеза и 87 минобацача.

У борбама на Солунском фронту током 1916. године савезничке трупе избациле су из строја око 50.000 непријатељских војника. У том подухвату најзаначјнији удео имала је србска војска. Срби су у тим борбама такође претрпели велике губитке: 1.209 официра и 32.880 војника српске војске избачено је из строја, од којих је 4.440 погинуло или умрло од задобијених рана. Успеси и жртве српске војске на Солунском фронту 1916. године и изузетно пожртвовање 1. српске добровољачке дивизије у Добруџи послужили су као подлога снажном порасту међународног угледа Србије и омогућили србској Влади да настави дипломатску борбу за реализацију својих ратних циљева, прокламованих у Нишкој декларацији 1914. године.

После пораза румунске војске, генерал Жофр је средином децембра 1916. године упутио директиву генералу Сарају да се обуставе офанзивне операције на Солунском фронту, с тим да трупе поседну и уреде погодне положаје за одбрану, како би се могле одупрети свим претњама непријатеља, који би им послужили као ослонац за доцнија офанзивна дејства, када руска и румунска војска буду поново спремне за прелазак у офанзиву. Како су се у то време поново заоштрили односи између савезника и грчких владајућих кругова, који су показивали намеру да ступе у рат на страни Централних сила, савезничке снаге у Солуну добиле су задатак да буду спремне "да по потреби брзо дејствују против Грчке".

Уместо енергичних мера против владе краља Константина, како је предлагала Француска, на иницијативу Велике Британије прихваћен је компромисан став да Грчка повуче своје трупе из континенталног дела земље на Пелопонез, с тим да савезници ограниче покрет Елефтериоса Венизелоса, који је после образовања своје владе и трупа на Криту дошао у Солун, где је развио велику активност да уз помоћ савезника свргне пронемачку владу у Атини и тако омогући да Грчка ступи у рат на страни Антанте.

Краљ Константин је прихватио такав предлог. Британци и Италијани су одбили и француски предлог да се савезничке трупе код Солуна појачају са неколико нових дивизија и тако оспособе за офанзивне операције. Тада Французи изјављују да ће појачати своје снаге у Македонији са две нове дивизије да би се сачувале извојеване тековине у протеклој офанзиви. Међутим, како су снаге на Солунском фронту остале углавном изједначене, то се почетком 1917. године прешло на позицијски рат.

Након великих напора и губитака у вишемесечним борбама током 1916. године, настало је затишје, које је, мада га није желела, добро дошло србској војсци. Будући да се губици нису могли надокнадити новим људством, србска војска је по други пут реорганизована. У свим дивизијама расформирани су четврти пешадијски пукови и добровољачки одред, а њихово људство употребљено за попуну у другим јединицама. У марту је расформиран и штаб Треће армије, па је од тог времена србска војска имала две армије од по три дивизије. Прву армију сачињавали су: Моравска, Дринска и Дунавска дивизија (командант војвода Живојин Мишић), а 2. армију: Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија (командант војвода Степа Степановић).

Упркос изједначеном односу снага на Солунском фронту и одлагања руско-румунске офанзиве због избијања фебруарске револуције у Русији, генерал Жофр је 9. марта 1917. године послао телеграм у Солун, инсистирајући "да би, ипак, било корисно да савезничка Источна армија пређе у напад у тренутку опште офанзиве" на главним фронтовима и да тако веже противничке снаге које се налазе пред њом у Македонији.

Будући да је међународна ситуација почетком 1917. године била повољна (претходну ратну годину Антанта је успешно завршила на свим фронтовима осим на румунском, а на чело британске владе дошао је енергични Лојд Џорџ), србска Врховна команда је прихватила идеју о учешћу њене војске у предстојећој офанзиви. Она је чак предложила да се главни напад изведе с њеног дела фронта, под условом да јој се скрати фронт, да добије потребна појачања у артиљерији и да сви савезнички контингенти солидарно учествују у офанзиви.

Према том предлогу пробој је требало да се изведе са фронта српске 2. армије на одсеку Ветерник - Добро Поље, а затим да се предузме енергично продирање ка Неготину и Градском, у долини Вардара, где су се спајале главне комуникације непријатеља. После тога требало је наставити офанзиву на север у правцу Софије и Ниша. Генерал Сарај је прихватио србски план и уједно припремио низ операција на другим секторима фронта чији је циљ био да олакшају успех на главном правцу напада.

САДЕЈСТВО СРБА И ФРАНЦУЗА

Француски генерал Сарај је највећу пажњу посветио учвршћивању положаја на левом крилу Солунског фронта, како би омогућио садејство француске Источне војске са србским армијама. У том циљу, изведена је средином фебруара једна операција у југоисточној Албанији, која се завршила освајањем Корче. Затим су ангажоване три француске дивизије ради заузимања битољских положаја (Перистер, Црвена стена, кота 1.248), како би се непријатељ одбацио од Битоља и да би се отворио пут за напредовање према Прилепу. Французи су успели да заузму готово цео први положај непријатеља, али су их бугарско-немачке снаге противнападом одбациле на полазне положаје.