Најтежи марш у историји

25.08.2018. год.

Врховна команда одлучила се на повлачење, јер би капитулација била најлошије решење, њоме би се изгубила држава, а савезници би нас напустили. Савезници нису одржали обећање да ће заштитити бок према Бугарској

Пошто Бугарска није отпочела операције истовремено са немачко-аустроугарским снагама, недељу дана доцније је шеф британског генералштаба генерал Кичинер саветовао Србима да упорно бране северни фронт и спрече Немце да отворе себи пут према Турској, а да ће савезничке снаге, чије је искрцавање у Солуну у току, заштитити бок српске војске према Бугарској. Он је апеловао на војводу Путника да србска војска издржи бар 20 дана, обећавајући да ће савезници у најскорије време послати у помоћ довољно трупа да се спречи слом Србије и да се непријатељске армије протерају са њене територије.

Ослањајући се на та обећања, србска врховна команда је ускладила план операција с настојањем да се добије у времену и да се обезбеде услови за развој савезничких снага и прелажење у противофанзиву. Пошто је црногорска Санџачка војска делом својих снага помагала одбрану правца Вишеград-Ужице, а савезници обећали да ће заштитити десни бок и позадину српске војске према Бугарској, Врховна команда је знатним делом својих снага са источног и западног фронта ојачала одбрану северног фронта.

Вешто маневришући снагама по унутрашњим операцијским правцима, србска војска је, предвођена даровитим командантима и надахнута великим патриотизмом, повлачећи се постепено с положаја на положај, издржала у даноноћним крвавим борбама не 20 дана, већ пуна два месеца, како би обезбедила време и простор за пристизање и развој најављених савезничких појачања преко Солуна. Ти огромни напори били су узалудни, јер савезници нису одржали своје обећање. Наиме, француска влада је тек 30. октобра успела да обезбеди сагласност британске владе о јачини контингента њених трупа које је требало послати у Србију.

Та одлука је већ била у закашњењу, јер је требало да прође још готово два месеца да би те трупе стигле на Балкан. У борбама против јужног крила бугарских армија, које су тежиште свог дејства усмериле према Македонији ради пресецања везе српске војске са савезничким трупама и њеним базама за снабдевање у Солуну, током новембра су биле ангажоване само две француске дивизије. Оне су преузете са Галипоља, искрцане у Солуну и пребачене на фронт у Македонију, у висини Градског.

Малобројне савезничке трупе, које су стигле у Македонију с великим закашњењем и засипане противречним наређењима из Париза, нису пружиле практично никакву помоћ србској војсци, па је непријатељу пошло за руком да јој пресече одступницу према Солуну. Крајем новембра она се прикупила на Косову у готово безизлазном положају; притисак непријатељских армија није престајао, веза са савезницима била је прекинута, артиљеријска муниција добрим делом је била утрошена, хране је остало још само за неколико дана, и то уз умањене таблице следовања, људство је било преморено и са дотрајалом одећом и обућом, а време захладнело.

Маса народа који се повлачио испред инвазионих армија својим присуством и патњама увећала је ионако огромне патње војника. Из таквог положаја србска војска није могла прећи у противофанзиву и преокренути ситуацију у своју корист, Србија се, кривицом савезника, нашла у ситуацији да се определи или за капитулацију или за настављање борбе под врло тешким околностима. Па ипак, Срби нису изгубили веру у своје снаге, у савезнике и коначну победу.

ЗАадоцњење савезничке помоћи схваћено је као кобна грешка савезничких генералштабова и влада у проценама значаја балканског ратишта и политичких прилика на Балкану. Због тога је србска влада, у пуној сагласности са Врховном командом, на ванредној седници у Рашкој, 4. новембра 1915, одлучила: "Безусловно се мора остати уз наше досадашње савезнике, пошто једино та политика обезбеђује не само извршење националног задатка, но и саму независност и опстанак земље."

Пошто пробој преко Качаника средином новембра, ради спајања са савезничким снагама у јужној Македонији и базом у Солуну, није успео, Врховна команда је, у складу са владином одлуком донетом на седници у Рашкој, 25. новембра, издала наредбу о повлачењу целокупне војске преко Албаније и Црне Горе на Јадранско приморје, где је очекивано да ће је прихватити и помоћи савезници.

У образложењу те наредбе каже се да се Врховна команда одлучила на то тешко повлачење због тога што би "капитулација била најгоре решење, jep се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим потребама, нити да заступа наше интересе". Повлачење оставља перспективу да се отаџбина, уз савезничку помоћ, поново ослободи и увећа. Србска војска ће, каже се даље у тој наредби, после снабдевања и реорганизације поново "представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати рачунати", јер ће држава сачувати своје биће и наставити континуитет. Она ће и "даље постојати, иако на туђем земљишту, док год је ту владалац, Влада и војска, па маколика њена јачина била". Време је убрзо показало колико су та предвиђања била далековида.

Пошто је на Косову уништила или закопала преко 300 артиљеријских оруђа прослављених батерија из балканских ратова и светског рата, као и сву тешку опрему коју није могла даље носити, србска војска је од 25. новембра 1915. до 15. јануара 1916. године, пробијајући се усред зиме преко беспутних албанских и црногорских планина, извела чувено повлачење на јадранску обалу, које спада у најтеже одступне маршеве у ратној историји света.

У тим најсудбоноснијим данима за српску војску, на њеном левом боку налазила се црногорска војска. Својим подвизима у борбама код Пљеваља, на Мојковцу, Чакору, Турјаку и другим местима, она је знатно помогла србској војсци, штитећи њену одступницу. Али остављена без праве помоћи савезника и кривицом краља Николе, Владе и Врховне команде, обуставила је борбу 17. јануара 1916. године. Само је један одред црногорске војске од око 400 људи, већином добровољаца из Херцеговине, одступио преко Скадра за србском војском. Међутим, народ Црне Горе који је на самом почетку рата први стао уз бок Србије, није престао да се бори против окупатора до краја рата. У тој борби претрпео је губитке од 63.000 мушкараца, жена и деце, или 25 одсто свог становништва.

Мада непријатељ није успео да пресече одступницу србској војсци, ипак је њена судбина била више него тешка. Рачуна се да је током десет дана тешког марша по киши, цичи зими, по снегу и блату, без крова и хране, у албанским и црногорским гудурама настрадало од 60.000 до 80.000 војника и избеглица, као и око 15.000 регрута који су се повлачили преко Дебра у правцу Валоне.

ПОКРЕТНИ ЛЕШЕВИ

Француски посланик у Србији Огист Боп, који се заједно са осталим савезничким дипломатским представницима повлачио са србском војском кроз Црну Гору и Албанију, овако је изнео свој утисак о србским војницима приликом свог доласка у Скадар: "Сви су били до крајњих граница малаксали; прави покретни лешеви. Ходали су тешко, мршави и бледи, са болним очима. Њихов жалосни марш продужавао се данима по киши и блату. Никаква жалба не изађе са усана ових људи који беху све претрпели; као гоњени судбином, они су ишли ћутећи; ипак, понекад се могло чути да кажу - хлеба; то беше једина реч коју су имали снаге да изговоре."

Петар Опачић, Новости