И Република Србска броји жртве осиромашеног уранијума

19.08.2018. год.

Званичници тврде да је забележено повећање канцерогених обољења у подручјима која је НАТО бомбардовао 1995. године

За који дан навршиће се 23 године од НАТО бомбардовања Републике Српске, а стручњаци упозоравају да као последица ове акције оболевају и умиру, углавном од канцерогених болести, многи грађани који живе у том ентитету. Од 2008. године до данас, само у општини Калиновик, која има око 2.000 становника, од болести које се доводе у везу са бомбардовањем умрло је 56 људи, а с неким од облика малигног обољења тренутно се бори још њих 24, тврде у овој општини.

„То су људи који имају од 30 до 60 година. Међутим, ризику од канцерогених обољења, као последице бомбардовања радиоактивним бомбама, изложени су и њихови потомци, као и сви они који су касније дошли да живе на овом подручју”, каже за „Политику” Милева Комленовић, начелница општине Калиновик, и наводи пример једне оболеле 25-годишње девојке која је имала само две године када је у септембру 1995. године НАТО бомбардовао положаје Војске Републике Српске.

За 16 дана, колико је акција трајала, бомбама са осиромашеним уранијумом убијено је 58 људи и рањено 119, а према неким подацима на више локација пало је 1.026 бомби, укупне тежине баченог експлозива од 10.000 тона.

„Становници Калиновика остали су, између осталог, и без два врло вредна резервоара за воду на којима штета још није санирана”, напомиње Комленовићева и истиче како Калиновчани ни дан-данас немају мира због полигона на коме припадници Еуфора, упркос њиховим противљењима, уништавају минско-експлозивна средства , а понекад врше и бојева гађања.

Осим страха и забринутости, додаје она, људи трпе и штету, јер „неретко долази до оштећења њихових кућа, угинућа пчела, или страдања домаћих животиња”, што мештани доживљавају као „бахатост” оних који и не помишљају да им надокнаде уништену имовину.

Осим Калиновика, током акције, под називом „Намерна сила”, НАТО је бомбардовао и Хаџиће, Вогошћу, Илијаш, Јахорину, Пале и Братунац. Сва та места била су под контролом Војске Републике Српске. Након потписивања Дејтонског споразума Хаџићи, Вогошћа и Илијаш припали су Федерацији БиХ што је натерало Србе да оставе своја вековна огњишта у ове три општине.

За ново пребивалиште Срби из Хаџића, њих око 5.000, изабрали су Братунац у којем један број њих и даље живи. Сва досадашња истраживања потврдила су да је стопа смртности Хаџићана била четири пута већа од смртности њихових нових комшија. Најчешће су умирали од карцинома плућа, дебелог црева и костију.

О величини те трагедије сведоче и подаци из „Књиге умрлих” братуначке Српске православне цркве на које у разговору за наш лист указује и новинар и публициста Недељко Зеленовић, који је такође избегао из Хаџића. „Према тим подацима, на градском гробљу у Братунцу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома”, каже Зеленовић и напомиње да је већина умрлих радила у Техничко-ремонтном заводу у Хаџићима на који је НАТО „истресао ко зна колико радиоактивне муниције”. Он подсећа и на познати случај девојчице Слађане Шаренац „која се играла у кратеру бомбе, а касније је лечена јер су јој отпадали нокти на рукама и ногама уз видне промене на кожи.

Душанка Станишић, Политика