Кога сахрањује Европа?

Последњих дана многе европске земље запљуснуо је талас протеста. Радници, службеници, представници малог и средњг бизниса буне се против политике, усмерене у правцу превладавања финансијско-економске кризе, завлачењем руку у новчаник грађана. У Чешкој су одржане демонстрације полицајаца, у Грчкој – власника теретних возила, у Француској – противника повећања пензионог узраста...

„Смањите себи плате!“

Саопштења, која стижу из европских престоница, истовремено подесћају и на војне  рапорте, али и извештаје о новим  позоришним представама.  Тако су 21. септембра у престоници Чешке – Прагу – у зграду МУП уз повике демонстраната и завијање сирена, упале десетине грађана са плакатама у рукама, проваливши при том улазна врата.  Испред улаза они су на постамент поставили симболични ковчег за  венцем жалости.  Пикантност догађаја је у томе,  што су сами полицајци, заједно са радницима других правозаштитних органа и ватрогасаца, управо и били ти који су  провалили врата. И на ковчегу се лепо видео натпис „полиција“. А и сами полицајци, који су тога дана обављали своју службу на улазу у своје министарство, углавном су асистирали како да се провале та несрећна врата.
 

Министар унутрашњих послова Чешке Радек Јон, који је звиркао кроз прозор свог кабинета, могао је прочитати пароле на плакатама својих подчињених. „Мање пара – више криминала“, „Ми вас спасавамо, ви нас убијате“, „Смањите себи плату!“.
 

Ако на демонстрације излази полиција, онда се може говорити о томе да се „власт ваља под ногама“, да је потребно само се сагнути и узети је. Мада је, изгледа, питање о власти ствар будућности. Даље од економских захтева Чеси за сада не иду.
 

Већ након експлозије протеста влада Петра Нечаса је 22. септембра  потписала  сва раније планирана буџетска кресања. За многе ће мере штедње бити веома болне. Кабинет рачуна да ће смањити социјална давања, дотације  за изградњу и применити драстичнија правила за давање финансијске подршке незапосленима.  Влада је такође одобрила  опорезивање пензионера, укључујући  све премије и додатке за минули рад. „Једино што ми не опорезујемо јесу компензације“   - изјавио је министар финансија Мирослав Калоусек. За 10 процената смањује се плата државних чиновника.
 

Од сада радници, који добијају накнаду за незапосленост,  немају могућност да  допунски зарађују. Висина саме накнаде се смањује у случају  ако радник сам затражи отпуштање с посла или напусти посао у договору са послодавцем. Што се тиче  додатака за децу до четири године, они се смањују на три године и остају непромењени. Накнаде за рођење детета добијаће родитељи само за прво дете, али само ако се сиромашнији – са приходима мањим од 19 хиљада круна (18,38 круна једнако је један амерички долар). Накнаде инвалидима смањене су за  више од два пута   - на 800 круна. Радници на боловању ће добијати само 60 процената  од дневне зараде за сваки дан боловања.
 

Као последица, ниво поверења чешких грађана према Нечасовој  влади пао је на 42 процента. Влади исказују поверење, како се може и претпоставити, једино добростојећи грађани. Али зато 72 процента Чеха има поверење у председника Вацлава Клауса, који стално критикује Европску унију и предсказује распад еврозоне.

„Дођи, узми!“

Саопштења о масовним демонстрацијама и штрајковима стижу и из других земаља Европе. У Варшави је одржана манифестација радника буџетске сфере, који се буне против  владиног плана за 2011. годину да замрзне плате и смањи запосленост. Против кресања плата и пензија протествовало је 10 хиљада демонстраната у Букурешту. Стотине власника теретниух возила и аутоцистерни у Атини провело је ноћ испред зграде парламента, захтевајући да се укину неповољна правила издавања лиценци за теретњаке. Они су 22. септембра затворили две главне саобраћајнице земље: Атина – Коринт, који воде са истока на запад Грчке, и Атина – Солун, који спаја север и југ. „Нама наређују, али се ми не предајемо“ -  писало је на једном плакату, који су носили камионџије. Други натпис цитирао је чувени одговор Спартанаца на захтев персијског цара да положи оружје. „Дођи, узми!“.

Пензионисати Николу Саркозија!

Најснажнији талас протеста запљуснуо је Француску.  2,5 милиона Француза изашло је на улице Париза 7. септембра, како би  се успротивили плановима владе да повећа пензиони узраст са 60 на 62 године.  Нису још покривени прашином стари транспаренти на складиштима,  а они су се поново појавили на улицама.  Сада већ у току новог општенационалног штрајка 23. септембра.
 

Штрајкачи су захтевали да се преиспита одлука владе о предстојећој пензионој реформи и предложили да се што пре пензионише председник Француске Никола Саркози.
 

Према подацима синдиката,  последње демонстрације су по свом замаху превазишле претходну општенационалну протестну акцију. Према оцени Свеопште конфедерације за рад (CGT), укупно је на демонстрацијама учествовало 3 милиона људи – 270 хиљада више него пре две недеље. На улице Париза је 23. септембра изашло око 300 хиљада људи. У манифестацијама у Марсељу учествовало је 220 хиљада људи, у Бордоу и Тулузу – по 120 хиљада, у Монпељеу – 60 хиљада. Политика Јелисејске палате ушла је у вопијућу противуречност са интересима радничке Француске.
 

Старт националног штрајка увече 22. септембра означили су француски железничари. У целој земљи је за 50 процената смањен број супербрзих возова TGV, за четвртину – возова на далеким линијама Corail. Регионални возови TERсамањили су број полазака за 50 процената, возови у париском региону – за  60 процената. У париском метроу број возова на већини линија је смањен за дупло. Практично су стали приградски возови RER на линији B, који повезују престоницу са два велика аеродрома -  Шарл де Гол и Орли.
 

Данас Французи одлазе у пензију са 60 година, уколико  су у току 40,5 година плаћали доприносе за ПИО и са 65 година, ако су плаћали доприносе мање од тог рока. Влада планира да повећа ту лествицу на 62 и 67 година. Осим тога, неопходни период плаћања доприноса до 2018. године ће изнети 42 године. Према нацрту закона,  повећање пензионог узраста ће се вршити постепено, почев од 1. јула 2011. године. Они, који су рођени 1951. године, отићи ће у пензију четири месеца након навршених 60 годинма, а даље ће сваке године пензиони узраст бити повећаван за још четири месеца.
 

Незадовољство реформом појачава чињеница, да  је њену припрему председник Никола Саркози поверио министру за рад Ерику Верту, против кога медији не престају да објављују компромитујуће прилоге. Његово име је, поред осталог, умешано у громки скандал у вези са могућим трасфером капитала у иностранство власнице Л,Ореала – Лилијан Бетанкур.

„Ми не намеравамо да се повлачимо!“

Треба истаћи да се мишљења у вези са пензионим узрастом у Европи разилазе.  Према  отровној примедби професора немачког Института Ото Зур, Петера Гротијана, „Французима је својствено да се одмарају после радног дана, а да га нису ни започели“. У Немачкој се, као што је познато, у пензију одлази са 65 година.
 

Експерти наглашавају, да континент неумољиво „седи“ .Просечни животни век у земљама Западне Европе већ премашује 80 година. Ако данас на једног пензионера у Европској унији долази четири радно способних, кроз 50 година однос ће бити један према два. Велика Британија и Немачка предлажу  да се њихови радници  шаљу на заслужени одмор са 68 и 67 година. А у Европској комисији већ су израчунали: до 2060. године радна каријера Европљана трајаће просечно седам деценија.
 

У запажањима такве врсте има резона. Међутим, не треба заборављати  да док радници и службеници губе плату и сам посао, социјална врхушка се осећа све боље и боље.
 

Узмимо, примера ради, Немачку. Већини компанија поново је кренуло, а неке послују једноставно бриљантно. Аутомобилска индустрија једва успева да произведе онолико аутомобила, колико може да прода, нарочито на страним тржиштима. Успон се бележи и у  машиноградњи. У хемијској индустрији у живот се враћају раније заустављене производње. Једном речју, прави бум свуда.
 

Економисти очекујуда ће у текућој години раст БДП изнети око 2 процента. Подоста политичара и синдикалаца верује, да ће од садашње позитивне динамике  добити свој удео и онај део најамних радника, који протеклих година није захтевао повећање плата, руководећи се жељом да сачувају радна места. Лидер Савеза немачких синдиката Михаел Зомер каже: „Сада су на реду наши људи!“
 

И тешко  је рећи да није у праву. Јер када се разбуктала криза, колективи многих предузећа су се одрекли дела зарада, како би сачували радна места. Многи су морали прећи на скраћену радну недељу, неки су жртвовали своје одморе и божићне премије у корист предузећа. Тешко да ће се наћи друга земља осим Немачке у којој су радни колективи реаговали на  кризу таквом спремношћу да умере своје захтеве у делу плаћања рада. У заводима Daimler део колектива био је принуђен да пређе на режим непуне запослености, други део пристао је да скрати радно време за 8,75 процената, па према томе и да прима мању плату. Повећање тарифа, о чему је  већ постигнут договор, одгођен је са маја на октобар.
 

Осим тога, радни колектив је одобрио концерну кредит од 280 милиона евра: у марту 2009. године он је  одустао од  исплате  припадајућег му дела од прихода предузећа за 2008. годину, која је износила 1900 евра по сваком раднику. Паре су  исплаћене тек у децембру, када су послови концерну кренули. Захваљујући томе, крупним компанијама је пошло за руком да   значајно смање трошкове за радну снагу. Члан управе DaimlerБодо Јубр, који је одговоран за финансијска питања,проценио је штедњу у тој позицији за минулу годину на 1,8 милијарди евра.
 

Међутим, већина бизнисмена немачке индустрије у периоду кризе уопште није исцрпљивала себе одрицањем од дела прихода, као што су то чинили колективи њихових компанија. Како је  утврдила консалтинг-компанија Towers Watson, просечни приход председника управе 29 концерна, чији се курсеви акција узимају у обзир приликом израчунавања индекса Dax, у прошлој години порастао је за 10 процената, до 3,6 милиона евра.
 

Исто тако они ни данас не журе да повећавају плату својим радницима. Мартин Канегисер, председник Савеза послодаваца металопрерађивачке индустрије Gesamtmetall, и Дитер Хундт, председник Федералног удружења савеза немачких послодаваца  опет упозоравају: значајнији раст зарада радника је опасан. Сада „би то било грешка“, објашњава Канегисер. Потребно је  спречити све што „кочи напредак“, подржава га Хундт.
 

Аргументи се у таквим случајевима увек проналазе. Као, положај на кључним тржиштима за немачку  извозно оријентисану економију може се заоштрити.  Шта ако у Кини пукне балон на тржишту некретнина. У Сједињеним државама се раст успорава, економисти већ траже од владе да усвоји нови програм за оживљавање конјунктуре. Банкарска криза још није превладана. Плус уз све то, није познато могу ли се ишчупати из дужничке јаме Грчка, Италија, Шпанија, Португалија и сличне њима.  Зато у време кризе захтеве за повећање плата треба  одбити. Довести у опасност економски раст  тако што ће се превише смело преиспитати  тарифни споразуми,  такође  се не сме. А када економска активност заиста  прокључа, на финансијском небу ће се како то обично и бива, поново појавити тамни облаци потенцијалне кризе. И тада ће гласови функционера  из редова послодаваца, таквих као што су Хундт и Канегисер,  поново добити најширу подршку.
 

Треба ли рећи да отприлике на исти начин на проблем побољшања социјалног положаја најамних радника  гледају и у другим земљама Европе!?
 

Многи  коментатори садашњу ситуацију са  повећањем пензионог узраста и „стезањем каишева“ у Европи  називају сахрањивањем средње класе. Тешко да се то односи само на њу. Судећи по свему, то је још и сахрањивање илузија основне масе европских радника и службеника о политичким лидерима, који су гурнули своје земље у вирове кризе.
 

У сваком случају, за  главну паролу општенационалног штрајка у Француској 23. септембра  изабрана је: „Ми не намеравамо да се повлачимо!“ И то охрабрује, јер  опстаје шанса да се не сахрани средња  или радничка класа, већ управо они који су и заметнули садашњу кризу.


Владимир Нестеров,