Срби су криви за све

Србија већ одавно не доноси самосталне одлуке. Од почетка кризе 90-их година руководство је стално правило уступке у нади да ће ослабити обруч санкција. А затим, већ после промене власти 2000. године, када је владајућа Демократска странка за свој главни приоритет спољне политике одредила ступање у ЕУ, уступци су почели да се ређају наизменице са ултиматумима. Како би се само приближили ЕУ, требало је сарађивати са Хашким трибуналом, испоручити читав државни врх, признати кривицу србије за ратове 90-их, одустати од Косова, проширити права муслимана на Санџаку и слично.
 

Трагичан моменат за Србе била је жеља владе да призна геноцид муслиманског становништва у Сребреници. Ради се о томе што је проблем Сребренице постао предмет политичких шпекулација, у који су увлачили и саме Србе, мада се све више појављују подаци да је Сребреница планирана и добро изведена операција западних специјалних служби. Лаж о оном што се десило 1995. године шири се светом огромном брзином, и против ње је све теже борити се. Муслиманску верзију жртава нико се не труди да провери, сви је прихватају као аксиому.
 

Научници и јавни посленици, представници опозиције и српске дијаспоре доказивали су да српски народ не треба да сноси одговорност за оно што није извршио, а руководство да се бескрајно извињава, понижава и подрива самопоштовање Срба. У владу и Скупштину су стизала писма протеста али председник српског парламента Славица Ђукић-Дејановић није чак дозволила ни разматрање резолуције у парламенту. Убрзо после њеног усвајања, руководство Србије је допутовало на меморијалну церемонију поводом ових догађаја на огроман муслимански меморијални комплекс, показавши самим тим покајање и жалост. Очекивало се да ће у знак одговора муслиманска страна бар изразити жаљење поводом српских жртава, али то се није десило.
 

Једини одговор званичног Београда на протесте јавности било је обећање да ће се за време јесењег заседања усвојити друга резолуција са осудом злочина против Срба на тероторији бивше Југославије у свим ратовима у последњих 20 година. При томе Скупштина позива парламенте других земаља, пре свега на територији бивше Југославије, да осуде ове злочине и изразе пошту српским жртвама.
 

Српска опозиција одлучно је осудила делатност владе и Демократске странке. Многи сматрају да декларација која се припрема неће имати никакво дејство, само ће покушати да умири јавно мњење унутар земље. Све чешће се чују гласови о томе да истрага злочина против српског народа, сакупљање доказа, судско гоњење, све то се чини само формално, да власти не желе да се свађају са Западом и зато нигде не покрећу ово питање ни унутар земље, ни ван њених граница. Одавно су затворени музеји спрских жртава, распуштени комитети и научне групе које се баве сакупљањем докумената. О намерама власти говори само чињеница да русководство земље никада није било на данима жалости за српским жртвама који се одржавају сваке године у јулу у Братунцу, али активно посећује манефестације сећања на муслиманске жртве.
 

Чим се декларација изгласа, њу ће успешно заборавити, а кривица Срба ће се разматрати стално, и то ће бити основа за оправдавање делатности НАТО-а 1999. године, ради подршке независности Косова и других територија Србије.