Мали разговор са Ђорђем Михаиловићем (82) чуваром српског гробља

Мали разговор са Ђорђем Михаиловићем (82) последњег чувара Српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
 

Живахни деда у српској војној униформи, са шајкачом на глави, поносно већ пет деценија стоји и бди над сенима ратника чији се походи и ратне победе над многоструко јачим непријатељем и данас изучавају на највишим војним школама по свету. Причу о храбрим српским борцима, ко зна колико хиљада пута причану, Ђорђе увек казује са истим заносом као први пут пре 50 година.

Восток: Добар дан, поштовање. Ми смо из Бањалуке и Београда и дошли смо да посетимо Српско гробље и Вас.
 

Ђорђе: Ааа, И данас је била група људи из Градишке, а пре неки дан људи из Бањалуке.
Сада ћу да Вам кажем шта имамо овде. Ми имамо овде 8.000 Срба из I Светског рата. Има 6.000 овде у костурници и  2.000 гробова има около. Испред споменика има и 139 људи из II Светског рата. Сад, још мало од горе гробље има 8.000 Француза, са друге стране има 3.000 Талијана, 2.000 Енглеза и 400 Руса. Свега има 21.000, а од тога 8.000 Срба. Овде вам је капија за улаз у српско гробље то сте видели. Хоћете да видите доле (мислећи на костурницу).
 

Восток: Видимо да радите (у рукама је имао лопату и канистере воде за заливање и окопавање цвећа) тако да Вас не замарамо.
 

Ђорђе: Добро, тамо ради до 6 тако да Вам могу отворити.

Восток: Хвала Вам Ђорђе, али не морате због нас.
 

Ђорђе: Добро, видели сте све около.
 

Восток: Јесмо, видели смо.
 

Реците нам, како сте ви, јесте добро, да ли сте овде стално?
 

Ђорђе: Добро, ах, сваки дан има посла, треба да поливам треба да објасним и тако.
 

Восток: Излазили сте у новинама неколико пута.
 

Ђорђе: Ааааа, јесте долазили су људи. Долазили су и кад је био рат и у Босни и у Србији. Био је и министар одбране Србије, била је Биљана Плавшић два пута и Никола Кољевић. Има и Никола Кољевић из Бањалуке, он је био добровољац овде. Има из Војводине, Лике, Далмације. Има и Бошко Арежина, он је из Грахова, Никола Ступар из Босанског Петровца (мислећи на погинуле борце чији су гробови на гробљу). Има много људи из Босне, из Републике Српске, ми кажемо још из Босне. На гробљу је доста људи из Босне.
 

Восток: И ваш је деда био овде чувар гробља
 

Ђорђе: И деда је био, ми смо из Бока Которска. Ја сам рођен овде, а деда је из Бока Которска. Он је био борац и остао овде чувати. После деде осто отац, а мој отац умро шестдесет, не знам, тако. Није имо ко да мења, а мора се ради.
 

Восток: Од шестдесете године ви чувате овде.
 

Ђорђе: Да, 50 година чувам, а ја имам 82 године, а нема да се мењаш да то радиш.
 

Восток: Ви све ово одржавате.
 

Ђорђе: Да, за Српско гробље, за француско има 3, за енглеско има још четри. Ја сам овде сам, а има и више посетилаца.
 

Восток: Извините, гдје живите овде, да ли овде у кругу гробља.
 

Ђорђе: Да, имам стан ево овде, има таблица, пише чувар. А ви колико сте овде?
 

Восток: Дошли смо на пар дана, али смо морали доћи овде до гробља, а и да посетимо Вас.
 

Ђорђе: Били су из Вишеграда ови и митрополит Николај. Био је и владика Јован.
 

Восток: Ђорђе хвала Вам пуно и желимо Вам здравља и дуг живот.
Ех, живот је живот. Одох морам да радим да окопам и залијем.


Текст из Политике од 14.09.2008.о пробоју Солунског фронта:
Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:
„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...