Рашка област или Санџак или Турска, само није српска

Овим записом прихватам идеју интернационализације проблема у тзв. Санџаку, али проблема опстанка српског народа на подручју Новог Пазара и околних општина у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Позивам, на пример, Федерацију за мир и помирење из Москве, као угледну вишедеценијску невладину организацију са статусом члана Савета Европе, да пошаље екипу својих посматрача и објави објективну истину о животу православних Срба у делу Србије, коме су муслимани наметнули име ''Санџак'', а који се припрема за сецесију. Пре него што Борис Тадић изврши своје обећање госпођи Европској унији да ће да ''реши проблеме у Санџаку''. Пре него што Срби постану мањина у Рашкој области, па се по Ахтисаријевој формули још једном откине још један део – кључни део Србије.
 

Зар тамо још има Срба- заједљиво су ме питали неки познаници, када сам ових дана одлучила да опет одем на Дежевски сабор у стари Рас, у Нови Пазар.Подсетили су ме на мој залудни двадесетогодишњи труд да се обелодани истина о животу народа на подручју Рашке области, која подразумева општине Нови Пазар, Тутин и Сјеница и да помогнемо Србима да се не иселе сви отуда, бежећи од немаштине, али, пре свега од страха да им се не деси оно што се Србима дешавало на Косову и Метохији. А дешава се. На очиглед свих нас дешава се још један геноцидни однос према Србима на тлу њихове државе, чак под њеним окриљем.
 

Када сам још 1990. године, после вишесатног разговора са политичким врхом Новог Пазара, јавно устврдила да се на том простору припрема шиптарски сепаратистички сценарио, нагрдили су ме и ''леви'' и ''десни''. Слободан Милошевић ме је опомињао да не ''забадам трн у здраву ногу'', иако је Михаљ Кертес, по мојој молби а по жељи Срба из Рогозне, видео да се Зелена трансверзала јако надвила над овај крај и уочио и сам опасности које прете српском народу. Додуше, и сами новопазарски српски политичари су све тежем животу својих сународника доприносили нехатом, занети личним интересима.
 

Ови други, који су данас препознатљиви по свом ''европејству'', до данашњих дана ме стављају на стуб срама, као националисту и ''ратног хушкача'', јер сам из броја у број ''Политикиног света'' (у коме сам била главни и одговорни уредник до смене 1991. год.) документовано објављивала и исписивала страдање и исељавање Срба из Рашке области.
 

Под набојем ситуације, али и под утицајем серије тих истинитих драматичних текстова, које је писао углавном покојни Живота Токалић, пожртвовани колега из Краљева, произашла је идеја о оснивању Удружења РАС, као''Удружење грађана за заустављање исељавања и повратак исељених Срба са територије општина Нови Пазар, Сјеница и Тутин, уз поштовање постојећих закона и пуног очувања слоге и братства између Срба и других народа, који сада живе на овој територији'' (члан 1. Статута).
 

Било је то пре двадесет година.
 

Било је то исте године када је громогласно и застрашујуће основана Санџачка СДА на локалном стадиону, под покровитељством и у присуству Алије Изетбеговића. Тада је настала прекретница у животу народа Рашке области, коју су тада дефинитивно преименовали турским именом – Санџак. Нимало случајно.
 

Тада су Расим Љајић и Сулејман Угљанин промовисани у санџачке политичаре. С тим што је Љајић остао до данашњих дана доследан својој поруци, коју је, као министар у влади Србије и Црне Горе, али и лидер Санџачке демократске партије, поводом Алијине смрти у ''Дневном Авазу'' објавио:
 

''Последњи селам нашем драгом председнику Алији Изетбеговићу! Нека му Алах подари џенетски рахатлук, његовој породици сабур, а нама вјечно памћење на његов непролазни лик и дјело''. Љајић својим делима заиста свесрдно, темељно и врло профитабилно по себе и Зелену трансверзалу - утврђује дело Алије Изетбеговића.
 

Пре двадесет година, тачније 10. априла 1990. године, делегација РАС затражила је помоћ и добила обећање од председника Извршног већа Скупштине СР Србије др Станка Радмиловића да ће ''СР Србија доследно и без икаквих изузетака спроводити на целој својој територији Устав, закон мере и политику демократсјке правне државе и обезбеђивати свим својим грађанима личну, имовинску и правну сигурност, мир и безбедност, без обзира на њихову националну и верску припадност''... и тако даље и у том смислу... Још је замолио чланове РАС-а да утичу ''да се и српски и муслимански живаљ у овим крајевима уздржава од било каквих националистичких, шовинистичких и сличних понашања и да са своје стране доприносе развоју међусобног поверења, мира, развоја привредних активности и спречавање свих непријатељских, националистичких и других понашања''! Обећао је и да ће лично доћи.

 

Од обећања остао је записник. А основана Санџачка СДА, непуну годину касније, тачније крајем октобра 1991. године расписује референдум у ''Санџаку'', на коме се 98% бошњачко-муслиманских гласача изјаснило за ''потпуну политичку и територијалну аутономију са правом прикључења једној од република'', за успостављање специјалног аутономног статуса Санџака! Потом оснивају Муслиманско национално вијеће Санџака- МНВС(које се данас зове Бошњачко, али функционише на темељима тог Референдума)! Санџаку дају простор на 11 општина, без њихове сагласности (што данашња власт легализује најновијим Законом о регионализацији Србије).
 

Већ јануара 1992., МНВС усваја Меморандум о успостављању специјалног статуса за Санџак, којим се прецизно и систематично предвиђа да Санџак добије широка политичка овлашћења (владу, скупштину, гувернера, полицију судске органе) а остатку Југославије остављају бригу о пошти, железници и екологији.Меморандум је упућен Скупштинама Србије и Црне Горе. Србија га и не разматра, а Црна Гора одбија. Творци Меморандума заступају право уједињења свих муслимана да живе у једној држави, истовремено доноси и свој Устав (који пише загребачки адвокат Силвије Деген), почињу да воде преговоре на разним Мировним конференцијама по свету, по којима бивају охрабрени на том путу од стране Сајруса Венса, лорда Овена и сличних...
 

У ''Санџаку'' ситуација бива све експлозивнија, па се око Новог Пазара, Сјенице и Тутина стационирају тенковске јединице Југословенске народне армије, а муслимански санџачки посланици 1991. напуштају Републичку скупштину...
 

СДА бојкотује председничке и парламентарне изборе, током 1993. полиција отпочиње акцију прикупљања наоружања по ''Санџаку''. Медијска се галама подигла а резултати акције су прилично скромни.
 

Меморандум за последицу има изазивање мржње међу народима и подстицање националне и верске нетрпељивости. Зато Врховни суд Србије забрањује његово штампање и растурање, а започињу судски процеси против 45 чланова руководства СДА и они бивају осуђени, па неки помиловани, да би на крају све било на разне начине заташкано...Међу оптуженим и осуђеним налазио се и Сулејман Угљанин, он бежи за Турску, али по повратку постаје посланик... па се реактивира оптужница због угрожавања територијалног интегритета Србије... Али – без последица по његов политички ангажман. Ено га у Влади Србије, као и Љајића, и неколицине других.
 

Када су се почетком 90-их челници СДА у ''Санџаку'' Љајић и Угљанин наводно сукобили, резултат је умножавање СДА у пет нових странака сличних програма, с тим што се Љајић усмерава освајању србијанске јавности, а Угљанин покрива ''Санџак''…


Онда на сцену силовито ступа Исламска заједница, на челу са муфтијом Муамером Зукорлићем. Инструктивно и подстицајно залеђе му је реис ул улема Церић. Тако се формира политичко-верски тријумвират, на штету српског народа и интегритета државе Србије, без Срба, ако се не рачунају такви као што је Чеда Јовановић. Црна Гора му је на време ставила на знање да му не припада. Муфтија Зукорлић добија надимак ''Султан'' у Новом Пазару, а он се тако и понаша. Ради на стварању муслиманске интелигенције (замењује већ наметнуто име ''бошњачки'') кроз оснивање верских школа, оснивају се два универзитета, он је на челу једног. Понаша се готово разбојнички, прети, одлучује, демонстрира. Свим силама, плански рехабилитује највеће злочинце из другог светског рата – проглашава их херојима муслиманског народа, а заједничка стратишта преузима у намери да ту створи, попут Поточара, ново спомен-мезарје ''шехида''.
 

Историју је већ припремио за преправку покојни, а доживотни директор Музеја РАС, историчар, један попут Али Хадрија из Приштине. Оба су припремали формирање нове државе, бришући темеље старе српске, старе 11 векова.
 

Овде је у Расу српску државу основао Велики жупан Стефан Немања још у 12. веку. Овом великану српске историје и Немањићима, Светом Сави, овде рођеном, санџаклије затиру сваки траг. У Новом Пазару и околини нема ниједног споменика нити меморијалне институције која носи њихово име. У Рашкој области, у ''Санџаку'' врши се погром над историјом, културом, над слободом српског народа. Како доказа Мирослав Дабић у својој драгоценој исцрпној студији: ''У Рашкој се врши културни геноцид над Србима''.
 

Па, када на овогодишњем Првом Немањином светопетровско-дежевском сабору (до сада је био само Дежевски сабор), поручи окупљеном народу:
 

''Сва наша духовност и државотворност зачета је овде, на овом светом месту, у колевци нашег историјског, културног и духовног бића'', а ''Петрова црква је духовно огњиште и крстионица свтосавског народа од времена кнеза Мутимира до времена садашњег'', то он објављује да ће Српска православна црква од сада више бринути за свој народ у овом крају.
 

Јер је Србима данас, после двадесет година, непојмљиво теже опстати на овим просторима. И само Удружење РАС би се распало, да није било др Добросава Никодиновића и неколицине активиста из читаве Србије. Он је и покренуо одржавање Немањиног Дежевског сабора, али са много готово непремостивих тешкоћа. Ни материјалне ни духовне помоћи није било ниоткуда. Ни благослова Српске православне цркве. Прошле године није одржан, али ове године Митрополит Амфилохије дао је благослов Сабору и проширио његов садржај па је Удружење РАС успело и да сакупи тај неопходни минимум новаца за свој осми НЕМАЊИН СВЕТОПЕТРОВСКИ ДЕЖЕВСКИ САБОР, окупи храбре православце око својих светиња и још једном их подсети на Немањићке завете.У том смислу обрадовало ме присуство и председница Скупштине општине Борка Јовановић, једине Српскиње у власти Новог Пазара.
 

Док се ми тек повремено китимо вишевековном традицијом српске државотворности, за то време на темељима српске гради се свим силама туђа – антиправославна и антисрпска Држава. Зову је САНЏАК.На територији Новог Пазара, Тутина и Сјенице 1961. године по попису било је 200.876 становника, од којих 59,5 православаца. На последњем попису давне 2002. године повећан је број становника на 233.000 али је проценат спао на 38,7! Сигурна сам, да би данас овај проценат био поразнији.
 

Актуелна збивања у Новом Пазару, не представљају никакву новост у историји овог краја. Вековима се све велике силе боре за ''аутономију Санџака'', да би је искористили за своје циљеве. Још је Јован Цвијић записао да је стара Рашка ''копча која спаја све српске земље'', па је Карађорђе предузимао све да сачува српску земљу и пресече ''босанску џаду'', тај главни стратешки пут, који је повезивао Босански вилајет са осталим деловима Османлијског царства.
 

Истина је да се овде ломе сви политички, трговачки, војни, мафијашки, криминални, нарочито нарко путеви. Тако вековима. Али, то је српска земља и у корену и у историји. Проблем је што се у овом веку почела извртати историја, прилагођавајући је циљевима окупаторским – поништавајући чињенице, удевајући неке полуистине...
 

Према институцијама које треба да негују историју, у Новом Пазару – историја овде почиње од 17 века. А о другом светском рату да и не говорим. Постоје књиге које говоре о томе врло аргументовано. Пишу их домаћи историчари. Таква је књига Миодрага Радовића ''Људске и материјалне жртве Новог Пазара и дежевског среза у Другом светском рату''. Али – нема Историјског архива РАС из Новог Пазара да се огласи на тему на пример врло запаљиву а зове се ХАЏЕТ. Што не кажу ко је све сахрањиван на том месту!? Иначе ће се десити то што су почели екстремисти: да проглашавају Дане шехида и припремају Спомен обележје... Не чини ли вам се да имамо већ сличан сценарио.
 

Зато се залажем да у Нови Пазар дођу међународни посматрачи. Али да објективно сагледају живот Срба православаца! Јер су већина у безнађу и страху. Исељавају се под притиском, а да то никога није брига. Рашка област ће ускоро пожелети Срба, али Срба нигде бити неће.

Љиљана Булатовић Медић,