Свети владика Николај: Велики је дуг наш пред Русијом

“Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг којим је Русија обавезала србски народ 1914. године тако је огроман да њега не могу вратити ни векови, ни покољења… Смемо ли ми икада заборавити да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа…” рекао је владика Николај Велимировић 15. јула 1932. године говорећи о жртви коју је за србски народ поднио руски цар Николај који је убијен са целом породицом 17. јула 1918. године.

Свети владика Николај Охридски и Жички је, вероватно, на најбољи начин описао осећања које србски народ негује према Светом мученику цару Николају. У својој беседи Свети Владика описује везу између два народа као „… дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег.“ У наставку можете да прочитате целу беседу Светог Владике Николаја.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЦАРУ НИКОЛАЈУ

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду србског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

у Београду, 15/28. јула 1932. године,
на Св. Равноапостолног Кнеза Владимира Руског

Митрополија