Крајпуташи

25.06.2018. год.

Једна од специфичности и знаменитости Србије су споменици – крајпуташи. Налазе се у селима, црквеним портама и најчешће на раскрсницама путева, због чега су и добили име. У мањој мери их има и у градовима. Зову се и „празан гроб“ јер се подижу у знак сећања на прерано умрлу, најчешће погинулу особу чији гроб је вероватно врло далеко или се и не зна где је. Споменик је требао да сећа људе који пролазе тим путем, да је постојао тај и тај, и на тај начин да буде отргнут од заборава. По неким мистичнијим тумачењима, споменик-крајпуташ, требало је да покаже души умрлог пут до куће.

Крајпуташи датирају од 14 века. Први су настали у Ариљу па затим и у осталим деловима западне и источне Србије, такође и у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Најчешће су једноставног облика, урађени у монолитном камену, квадратног или правоугаоног облика, висине од једног до једног ипо метра мада могу да се нађу и виши, око три метра.

У почетку, ти су споменици углавном имали облик крста и кратак текст махом само са именом покојника и местом његово пребивалишта. Таквих споменика има највише у Рашкој и у долини Јужне и Велике Мораве те око Петрове цркве у Расу у Источној Србији и на Косову и Метохији. Некада је на крсту стилизована и глава покојника.

У Каони их има најише те врсте. Ту би се, у недостатку покојника, сахрањивало његово одело. Углавном су се постављали у част јунацима, војницима који су ко зна где оставили кости те је ово једини начин да се остави неки физички траг о њиховом постојању и смрти, јер је то била и обавеза потомака и брига за душу преминулог да, када се већ не зна где почива његово тело, бар да душа има знамен у ком би отпочинула да не би била проклета и остављена у беспућу заборава.

Архитектонски и ликовно најзанимљивије сачуване хришћанњке некрополе на тлу србских земаља у средњем веку данас познате као „стећци“у највећој мери су из Херцеговинер и источне Босне.

Кречњак је био најпогоднији камен јер се лакше обликовао од других материјала али присутни су и споменици од пешчара и мермера па чак и вулканског гранита.

После ослобођења од Турака чешће су се клесали крајпуташи са текстом, као да се осећала потреба за остављањем писаног документа на властитом језику а и није више био присутан стах од могућег њиховог рушења. Због тога се ти споменици често називају и „камена књига“ јер је у то време уз име покојника стајало место одакле је па често и његово занимање и број чланова домаћинства. Такви споменици су били резервисани за имућније покојнике јер је израда слова била скупа и захтевала је писменост и одређену уметничку црту онога ко их је клесао.

Драгачевски каменоресци су се највише истицали у исписивању података и опису јунаштва покојника. По правилу, крајпуташи су се обраћали пролазнику, путнику намернику или у црквеној порти засталом вернику, у првом лицу једнине, као монолог погинулог.

Један од таквих каменорезаца који се није либио и да се потпише на камену, је и Радослав Чикириз из села Рти. Био је мајстор детаља па тако, између осталог каже:

„Приђи ближе, мили роде мој, те прочитај тужни спомен мој, дична Срба, храбра ратоборца“, обраћа се намернику двадесетшестогодишњи војник Драгољуб Мјаковић из Негришора, који погибе 1914. С пушком у руци и гиздавом супругом Стојаном под руком, одевеном у либаде, с тепелуком на глави,сунцобраном и кокетном ташницом. И управо на овом обрасцу почива армија крајпуташа, јединствених белега и светог знамења оних чије су кости заувек расејане у туђини.

Појаве животиња на надгробницима показатељ су древности одређених веровања. Пре свега коња, који је хтонско биће, погребних обреда и света мртвих још у далекој праисторији. Не појављује се тако често, али кад се појави на надгробницима у околини Студенице или Драгачеву, обавезно је оседлан и има јахача. Сматра се да присуство коња на овим споменицима служи да нагласи висок друштвени ранг преминулог.

За разлику од коња, јелен и голуб су ближи хришћанској симболици. Иако је јелен древни келтски симбол богатства, плодности, али и смрти, у хришћанској Србији он је у најтешњој вези с Христом, чија је инкарнација. Као и голуб, симбол Светог Духа, и јелен на надгробним споменицима пре свега указује на то да је преминули био добар хришћанин. Међутим, осим голуба, на надгробном камену се могу појавити и кукавице – симболи тужбалица и нарикача. Кукавице се по правилу клешу на споменике много жаљених покојника, врло младих људи и деце за којима се дуго и тужно плакало. Иначе, подизање такве врсте споменика деци и женама била је велика реткост и значила је да (када је жена у питању), потиче из врло угледне и богате породице.

Боја је сем декоративне, имала и симболички значај, па је тако црвена на надгробницима поред алузије на вечни живот има и одређена заштитна значења, служи да одагна зле силе. Бела је боја смрти и туге, отуда су лица с драгачевских споменика често кречно бела. Позадина споменика може бити окер, жућкаста или ружичаста, у неком од тонова који симболизују земљу, али и потпуно црна, као што је то случај с последњим циклусом споменика насталих у Драгачеву, као симбол безнадне туге и прамрака. Најзаступљенија боја после црвене јесте плава.

Она је боја господства и богатства, али и јунаштва, отпора и духовности. Њом су често обојене војничке униформе, иако у стварности нису биле плаве. Небескоплава је боја невиности и бесмртности, моралне и телесне чистоте, истине и наде. Она се увек појављује на надгробним споменицима младих војника, девојака и деце.

На простору читаве територије Србије, а нарочито у портама средњовековних манастирских цркава или заосталим некрополама некадашњих већих, урбаних средишта, срећу се ови споменици, међу којима поједини, попут оних пронађених у Милићима код Студенице или Кончулићу на Ибру код Рашке, представљају највиши домет апстрактне надгробне пластике овдашњег споменичког наслеђа, у целини.

Највећи број споменика крајпуташа из 19. и првих деценија 20. века има облик војника јер се тада најчешће ратовало и умирало далеко од своје куће и без знања породице где би гробно место а често и масовна гробница, могли да буду. Тај период се може сматрати и врхунцем у подизању крајпуташа.

Ови надгробни споменици су у почетку имали мистични значај а касније су били и последњи знамен покојнику. У каснијим временима, подизање крајпуташа се сматрало чином престижа, па су тако клесари на гласу често путовали из места у место да би исклесали сећање на покојника, најчешће ратника. Ти су мајстори, нажалост, увек су имали много посла.

Покровитељи чланка

Наталија Ристић

Пензионерка из Новог Сада, истакнути аутор на Сабору Срба и пријатеља Срба.

Зоран Алексић
Предузетник из Београда. Поштовалац фонетске ћирилице.

srpskoblago.rs

Извор
фото: srpskoblago.rs/ vostok.rs