Хитлер капут, живео Стаљин: Како су немачки научници учествовали у прављењу совјетске атомске бомбе

 
После пораза нацистичке Немачке САД и СССР су учинили све да се докопају њених водећих научника и искористе их у прављењу нуклеарног оружја. И једнима и другима је то пошло за руком. Тако је Немачка и нехотице пружила допринос совјетској верзији пројекта „Менхетн“.

Совјетски војници су се вероватно нашли у великом чуду када су 1945. године стигли до куће барона Манфреда фон Ардена близу Берлина. Како је описао један очевидац „та кућа је била нешто између виле и замка, а на њој је стајала таблица са речима на руском језику ’Добро пожаловать!’ (’Добро дошли!’)“. „Арден је добро схватио одакле сада ветар дува“, шалили су се официри.

Барон Манфред фон Арден

Global Look Press

Манфред фон Арден је научник који је направио први појачавач снаге у широком опсегу фреквенција и дао допринос стварању стабилног радио-система и Хитлеровој Немачкој, а радио је и на нацистичким нуклеарним пројектима. Када је схватио да се налази у совјетској зони окупације знао је да сада мора радити за Москву. Исто је важило и за многе друге његове колеге.

Мозак као трофеј

У пролеће 1945. године постало је јасно да се Други светски рат ближи крају. И Запад и СССР су се већ припремали за предстојећи Хладни рат. И једни и други су планирали да направе ново, невероватно оружје. Обе стране су у развоју својих нових технологија хтеле да искористе научнике из нацистичке Немачке.

Америка је приморала на сарадњу Вернера фон Брауна и Вернера Хајзенберга, двојицу кључних научника у немачком нуклеарном пројекту. Москва је такође „стекла“ неколико еминентних стручњака. Како је нагласио новинар Владимир Губарев, аутор књиге о Совјетском нуклеарном програму, „не треба потцењивати допринос Немачке развоју совјетске нуклеарне индустрије. Тај допринос је био прилично велики“.

Барон и комунисти 

Барон Манфред фон Арден

Getty Images

Један од тих немачких научника био је и Манфред фон Арден. Његова биографија је заиста необична. Рођен је у племићкој породици, али је као дечак напустио школу, а касније постао изузетно успешан проналазач – заштитио је укупно 600 патената, међу њима и први скенирајући електронски микроскоп високе резолуције. Радио за најпре за Адолфа Хитлера, затим за Јосифа Стаљин и на крају за Ериха Хонекера.

Лаврентиј Берија, Стаљинов сарадник задужен за Совјетски нуклеарни програм, позвао је Ардена када су Совјети стигли у Берлин и изнео му понуду коју овај није могао да одбије – да „батали“ електронику и укључи се у рад на совјетској атомској бомби.

Из Берлина у Сухуми

Арден је замолио за дозволу да се посвети развоју процеса сепарације изотопа у циљу добијања нуклеарне експлозивне супстанце попут урана 235. Берија му је то одобрио. Касније је немачки научник своју улогу у Совјетском нуклеарном програму овако окарактерисао: „То је најважније дело на које ме је упутила судбина у послератним догађајима“.

Арден је пре тога већ радио на урану. Како пише Вадим Горелик у чланку написаном за Neue Zeiten, „током Другог светског рата затвореници су Ардену направили циклотрон и центрифугу за уран. Циљ је био да се направи материјал за фирерову атомску бомбу. Међутим, Немачка је изгубила рат после чега је Арденова лабораторија евакуисана у Сухуми (данас у Абхазији) где је Арден радио на разбијању језгра изотопа и руководио екипом од 100 људи.

Прво тестирање совјетске атомске бомбе.

У том послу је Арден постигао успех, тако да је 1947. године добио Стаљинову награду, па опет 1953. године Стаљинову награду првог ранга, да би се 1955. вратио у Источну Немачку где је живео још 42 године бавећи се важним истраживањима у области физике и медицине.

Херој социјалистичког рада

Арден није био једини познати немачки научник који је „позван“ да ради на Совјетском нуклеарном програму. Поред њега су на овом програму радили физичар Густав Херц, добитник Нобелове награде, физичар и хемичар Макс Волмер, који је касније постављен на чело Академије наука Источне Немачке, Макс Штенбек, пионир у развоју суперкритичних центрифуга, и многи други (око 300 научника).

Николаус Рил (Николай Василевич Риль)

Википедија

Међу њима је можда најзанимљивију судбину имао Николаус Рил, физичар који је рођен у царском Петербургу 1901, да би се током 1920-их преселио у Немачку, а двадесет година касније поново вратио у СССР. Совјетске колеге су га звале „Николај Васиљевич“ због његових руских корена.

Владимир Губарев пише: „Рила су после рата пратиле и америчка и совјетска обавештајна служба... Ми смо имали више среће, тако да је он радио за СССР“. У фабрици „Электросталь“ (Московска област) Рил је заједно са другим научницима успео да добије метал уранијум који је неопходан за израду атомске бомбе. Због тога је добио титулу „Хероја социјалистичког труда“. Био је то једини Немац који се удостојио тако великог совјетског признања.

„Николај Рил је волео да носи своју медаљу у свако доба дана“, пише Губарев. „Сав добијени новац дао је немачким ратним заробљеницима који су радили у фабрици ’Электросталь’. Они су то памтили целог живота и писали у томе у својим мемоарима након неколико деценија“.

Совјетски Савез је 1949. године направио сопствену атомску бомбу. По завршеном послу већина немачких научника се током 1950-их преселила у Источну Немачку. Неки од њих, попут Рила, успели су чак да се пребаце у Западну Немачку и тако ставе тачку на социјалистичко „поглавље“ свог живота.

Олег Јегоров,
Russia beyond