Мисија ,,Егзомарс“: Како Русија и Европа заједнички траже трагове живота на Црвеној планети?

20.05.2018. год.

Једна од области која у овим временима све већих међународних конфронтација и даље зближава Европу и Русију је наука фантастичних асоцијација позната као ,,астробиологија“. Ова млада интердисциплинарна наука у свом ужем одређењу, познатом као ,,егзобиологија“, подразумева тражење живота изван планете Земље. Најкраће речено, њен задатак је да одговори на питање јесмо ли сами у космосу.

Од 2016. ,,Роскосмос“ и Европска космичка агенција (ESA) сарађују у реализацији астробиолошке мисије ,,Егзомарс“ (ExoMars) чији је циљ проналажење трагова некадашњег или садашњег живота на Црвеној планети. Ова мисија представља први заиста заједнички пројекат руске и европске космичке агенције, а у њој на различите начине учествује чак 29 земаља. Са руске стране, поред ,,Роскосмоса“ као кровне институције, у пројекту су ангажовани корпорација ,,Лавочкин“, Државни космички научно-производни центар ,,Хруничев“ (ГКНПЦ) познат по производњи ракета ,,Протон М“, Центар за развој копнене космичке инфраструктуре (ЦЕНКИ), Московски физичко-технички институт (МФТИ) и Космички истраживачки институт Руске академије наука.

Сама мисија је конципирана дводелно. Њен први део је отпочео марта 2016. када су са космодрома Бајконур у Казахстану руском ракетом ,,Протон М“ пут Марса лансирани ESA сателити за анализу атмосфере ,,Егзомарс орбитер“ и италијанска сонда ,,Скјапарели“. Овај део мисије је забележио половичан успех. Наиме, иако је сателит, познат и као TGO (Trace Gas Orbiter), успешно постављен у орбиту Марса, италијанска сонда је претрпела удес и разбила се о црвене стене планете.

Овај пех ће бити исправљен у другој фази мисије, најпре заказаној за ово лето, а потом помереној за јул 2020. услед проблема које су антируске санкције ЕУ направиле. У тој фази ће, поново ракетом ,,Протон М“, на површину Марса (након неких девет месеци путовања) бити допремљен истраживачки ровер Европске космичке агенције, међутим овај пут ће се за његово слетање побринути софистиковани лендер на чијем развоју ради руска компанија ,,Лавочкин“. Концепција слетања коју су осмислили инжењери Лавочкина ослања се, између осталог, на етапну употребу падобрана, при чему би се један падобран отворио већ при суперсоничној брзини слетања лендера, а други по остваривању субсоничне брзине. Топлотни штит би се у том тренутку откачио, откривајући слетне ракетне моторе и ножице лендера којим би се читава конструкција глатко приземила. Роскосмос је већ у марту ове године извео успешну симулацију овог слетања у Шведској, при чему је коришћен падобран пречника 35 метара и носивости 195 килограма, колико је планирано да лендер и ровер заједно имају. Уследиће још неколико проба, при чему ће она најизазовнија бити са висине од 30 километара. Посебно је интересантно што ће овај лендер након испуњења првобитног задатка наставити да функционише као самостална, фиксна и дуготрајна истраживачка платформа.

Док су припреме за другу фазу мисије увелико у току, TGO се стабилизовао у орбити Марса на неких 400 километара од његове површине, па су крајем априла на Земљу пристигле његове прве фотографије површине Црвене планете, и то рејона тзв. ,,Корољевог кратера“, именованог по чувеном руском научнику који је руководио совјетским космичким програмом педесетих и шездесетих година прошлог века. Осим камерама, TGO је опремљен осетљивим сензорима који анализирају атмосферу Марса у потрази за метаном и другим гасовима који би указивали на активне биолошке процесе и самим тим – живот. Прецизније, овај сателит поседује четири главна сета технологија: два комплекса спектрометара (ACS и NOMAD), детектор неутрона (FREND) и комплекс софистикованих камера високе резолуције CaSSIS. Коначно, на њему је и комуникациона опрема којом ће се управљати Егзомарс ровером након његовог слетања 2020. Два од наведених система, и то ACS и FREND, су дело Космичког истраживачког института Руске академије наука.

ACS (Atmospheric Chemistry Suite) се заправо састоји од три одвојена инструмента, тј. инфрацрвена спектрометра способна за детекцију екстремно малих количина тражених гасова. Практични допринос овог система утврђивању тачне структуре атмосфере Марса ће бити велик, чак и ако главни циљ мисије не буде испуњен. Што се FREND (Fine Resolution Epithermal Neutron Detector) система тиче, његов задатак је да мапира водоник на површини Црвене планете, и то до дубине од једног метра. Сматра се да ће овом технологијом успешност детекције наслага леда при површини Марса бити удесетостручена. Ова два уређаја која су дело Руске академије наука, имаће круцијалну улогу у подизању ситуационе свести о атмосферском и геолошком стању на Црвеној планети, чиме ће и планирање будућих мисија, а посебно оних са људском посадом, бити олакшано.

Сам робот-ровер, који производи ,,Ербас“, је тренутно у фази прототипа, чије се тестирање врши у Француској. Ровер поседује шест точкова, камере, аутономни навигациони систем и специјалну два метра дугу бушилицу за анализу тла. И овде су присутна два производа Космичког истраживачког института Руске академије наука – инфрацрвени спектрометар ISEM и неутронски спектрометар ADRON-RM.

Тачна локација слетања лендера (и ровера) ће бити саопштена крајем ове године, а споразумно ће је донети руски и европски научници. Руководилац ,,Егзомарс“ пројекта са руске стране, Данил Родионов, саопштио је крајем прошлог месеца да ,,постоје два главна кандидата – равница Оксија (Oxia Planum) и долина Маврт (Mawrth Vallis)“, али да ће дефинитивна одлука бити донета ,,до краја године, вероватно негде у октобру-новембру“. У суштини, два критеријума су главна при одабиру места слетања – физичка прикладност терена за слетање и вероватноћа испуњења главног задатка мисије, односно открића трагова живота (што углавном подразумева присуство воде).

Широј јавности би трагање за животом на Марсу могло да делује узалудно, међутим, као и у свему што има везе са космичким истраживањима, проблем је сложенији него што то можда делује на први поглед. Наравно, уколико неко под ,,тражењем живота у космосу“ поразумева ступање у контакт са напредним, хипер интелигентним, хуманоидним ванземаљацима какве рекламира Холивуд, ,,Егзомарс“ је узалудан. Међутим, у реалности је далеко извесније да живот на другим планетама, нарочито оним у нашем непосредном суседству, постоји у форми примитивних микроскопских организама. ,,Марсовци“ за којим научници ,,Егзомарс“ мисије трагају могли би да изгледају попут екстремно резистентних ,,водених медведа“ са наше планете или хибернирајућих бактеријских спора. Њихов проналазак би допринео разумевању историје Марса и, још важније од тога, разумевању опстанка бактеријских облика живота на њему, што је неопходно за будуће планове колонизације и евентуалног ,,тераформирања“ Црвене планете. Чак и уколико основни задатак ,,Егзомарса“ не буде испуњен, стечено искуство и прикупљени подаци користиће ултимативном циљу слања човека на ,,четврти камен од Сунца“.

,,Егзомарс“ међутим има још једну важну поруку за Земљане. Он показује да уколико водеће нације човечанства своју креативну енергију преусмере са храњења империјалистичких тежњи ка постизању општег добра, уколико језик конфронтација, санкција и претњи замене језиком сарадње и солидарности, а хантингтонски ,,сукоб цивилизација“ дијалогом цивилизација на који позива Москва – ни најдаљи и најневероватнији циљеви неће бити недостижни. Марс ће онда бити само један од степеника на путу човековог успона.

Војислав Гавтиловић,
Russia beyond