Жељко Познановић: ПОТЕНЦИЈАЛНА И СТВАРНА МОЋ ЦРКВЕ

Када сам од пријатеља који су читав живот провели у једној далекој земљи неправославној и нехришћаљнској чуо да је мало који народ везан за своју Цркву као наш србски народ нисам се ни мало изненадио да је то познато чак и у једној земљи о којој ми мало знамо.
За време протеклог Архијерејског Сабора народ је пратио саопштења са Сабора и са радошћу дочекао његове најпре персоналне одлуке

Оно што је важно и занимљиво је да су то пратили и они који нису литургијски хришћани, али коју своју Цркву доживљавају као своју кућу а нашег патријарха Као Оца Нације.

Људи са поштовањем и интересом говоре о Цркви поштују владике и брине се да они буду достојни свог узвишеног звања.

Наравно то се не односи на одрођене људе или цинике који се свему ругају.

Али нико не може пореће и не сетити се да је сав Београд изашао на сахрану патријарха Павла и то је била демонстрација моћи овог народа и његове везаности за цркву и испољавање саме Цркве као Тела Христовог.
Многи људи иду на литургију, многи некад наврате у Цркву, многи наврате да се помоле, а многи само да запале свећу.
Ништа од тога не треба потцењивати јер само Свети Дух може некога довести у Цркву.
Као што смо рекли и они који ретко долазе везани су за Цркву. Многи од таквих сматрају да је Црква најважнија институција у нашем народу која је формирала и створила народ.
Нема горе увреде у нашем народу него када се каже за неког да је секташ. То није политичка квалификација, јер се не односи само на протестантске секте дошле с оне стране океана него и псевдоправославне секте као што су артемијевци или њима слични.

Ако је неко секташ значи да се одвојио од наше Цркве и нашег патријарха и као да не припада нашем народу.
Дакле Срби ако нису одрођени и поред свих напада изузетно су везани за своју Цркву без обзира колики био степен њихове литургичке праксе и Цркву сматрају за осовину нације.
Може се рећи као ни један народ.
То је велики потенцијал овог народа који није до краја реализован. Да је реализован сви који воле Цркви учествовали би у пуноћи њеног живота.
Поред тога већина Срба, милиони, су крштени. Само крштење је речено иницијацијским језиком виртуелна иницијација. Виртуелан у овом смислу значи латентан, неманифестован или потенцијалан. Дакле крштењем и миропомазањем је сваки онај који је крштен примио печат Исуса Христа и на неки начин променио свој онтолошки статус
То је само по себи огромна моћ, милиони хришћана којима је дата могућност да од потенцијалних постану стварни хришћани.

Дакле да крштење постане реална иницијација. Да постану обожени. Као св.Серафим Саровски или св.Тихон Задонски или св.Јован Кронштатски. Или милони србских мученика за веру.
Наравно то су они највећи и многи су степени који воде до њих и много је оних који не знају да могу доћи на те степене и како могу доћи.

Дакле можемо да закључимо да потенцијално ми имамо христијанизован народ скоро у потпуности док реално није тако.
Проповед хришћанства у нашем народу треба у складу са тим да буде такозвана унутрашња мисија.

Неки мисле да ће привући народ причом о историјским заслугама Цркве за нацију. Ако се проповед сведе на то, то је увреда за Цркву. Јер Црква не може бити Средство. Црква је циљ. Као што наш Спаситељ каже „Тражите најпре Царство Божије и правду његову, а све друго ће вам се додати“. Црква никако не сме да се инструментализује и опет наглашавамо она је Циљ свих Циљева.
Што се тиче проповеди у Цркви наши свештеници обављају, али људима који долазе у Цркву и који у већој или мањој мери реализују своје крштење.
Како привући оне који воле Цркву и који су крштени што је већ само по себи велика духовна моћ.

Сматрамо да је једини начин да се при Цркви у парохијским домовима бар једном недељно организује веронаука за одрасле. Дакле људе који већ долазе на литургију,а који се природно налазе у свим структурама друштва.
Наравно да би ба такву веронауку или разговоре о вери дошли само заинтересовани, али само такви и треба да долазе. Само такви могу у својој средини са себи сличнима да пробуде потенцијално крштење и везаност за Цркву.
На тим разговорима о вери требало би учити Библијску историју Старог Завета из које се виде велика дела Божија (Magnali Dei) од стварања света, промисла у вођењу изабраног народа и што је можда најважнија поука Старог Завета, а позваћу се овде на св.Пајсија Светогорца, директне интервенције Бога у историји које следују као казна или награда или воља Божија. Како је реако св.Пајсије то постоји и данас, али савременом човеку није видљиво јер смо загушени мноштвом информација. У Старом Завету такве ствари су јасно описане.
Затим Библијска историја Новог Завета где би верници научили основне истине вере, а најпре да је Спаситељ за сваког лично умро на крсту и опрао га од свих грехова и пропадљивости ако исто тако лично прихвати Спаситеља.

Затим Историја Српске Цркве. Ту би потенцијални мисионари видели да је Бог својим промислиом водио нашу Цркву, и у овом времену где је депресија тако рећи епидемија да је било и тежих времена.

На овај начин ширена је вера и у апостолско време. Верни су разговарали о вери. Учили. Питали једни друге.
Повремена предавања која се држе на разне теме сигурно су од користи. Али да би проповед била делотворна треба просвећивати просветитеље.

Тако ће Црква испунити своју основну мисију, а све друго ће се додати. Тако би се и постепено преображавало друштво у скалду са хришћанским начелима, а никако политичким прокалмацијама.То није метод Цркве сем у пресудним историјским моментима. Али свакако није метод ширења вере.
И да закључимо: треба реализовати оно што већ постоји, што нам је дано али се не испољава у потпуности.

Жељко Познановић, Поуке