Крај живота, крај земље...

23. септембра на руске екране излази филм Крај Алексеја Учитеља. Интересовање према филму подгревају саопштења да је он кандидован за Оскара у категорији Најбољи филм на страном језику.
 

Пре 10 година Алексеј Учитељ је већ био међу номинованима за награду Америчке филмске академије. Тада је на оскара претендовао танани психолошки филм Дневник његове жене - прича о љубави и усамљености великог руског писца, нобеловца Ивана Буњина, који је завршио свој животни пут у емиграцији у Паризу. Тада поетски филм америчка филмска академија није оценила. А нови Крај који представља смесу авантуристичког акционог са мелодрамом, изграђеном на сложеном љубавном многоуглу има више шансе.
 

У филму има много тога што се уклапа у стереотипни лик Русије који постоји у свету: тајга и медвед, самогон и женско парно купатило, сарадник државне безбедности са пиштољем... А трке на старим возовима ће несумњиво зачудити. Прави мушкарци с почетка прошлог века јуре невиђеном брзином - усхићен је Алексеј Учитељ.
 

Наши возови су такође одлични глумци. Они су као жива бића. Понекада пиште, пуштају пару, љуте се, понекада су добри, понекада тако љути да директно на снимању искачу из шина. Када смо снимали последњи кадар, огроман воз је испао из колосека, срушивши сво наше осветљење. Очигледно уморио се...
 

Возови, наравно, дају размах режији и атрактивност филму. Али он је о другом. То је истанчана психолошка прича, и не једна, а неколико занимљивих колизија. Радња се дешава на јасен 1945. године. Главни јунак је машиновођа Игнат, оспеднут возовима, који се враћа из рата у сибирско насеље по називу Крај. Већи део његових становника су прогнани: то су или људи који су доспели у заробљеништво, или су се нашли на територијама под немачком окупацијом. Једини ко се осећа овде као победник је Игнат, који је прешао фронт до Берлина. Станивници се односе према њему са нетрпељивошћу а он презире све који су били код Немаца. Чак жену коју је заволео сматра својим трофејом. Само њена трагична погибија од руке сарадника НКВД преокреће свест људи, брише границу између својих и туђих. И немачка девојка која је живела као пустињак у шуми, која чак није знала да је било рата, постаје Игнату најближи човек. Није ваљда да треба да се деси несрећа да се људи уједине? И како да науче да живе без непријатељства? - поставља питање Алексеј Учитељ. У једном од интервјуа он је приметио: "Први пут снимам филм који ће, чини ми се, дирнути све и бити занимљив публици од пет година до дубоке старости. И ако буде суза, смеха и других јаких емоција, бићу срећан."
 

Главну улогу режисер је дао одличном глумцу Владимиру Машкову. Све опасне трикове извео је сам: сам управља возовима, сатима се налази у леденој води када гради железнички мост. За мене то је била улога за преживљавање, признао је глумац који је читаву годину без одлазака кући провео на снимању и уживео се у улогу тако да је чак у слободно време ишао у замашћеној трегер-маици.
 

Схватао сам да су постојали људи који су прошли гора искушења и при томе су издржали. И ја сам морао да савладам читав тај пут. И то већ нисам био ја, него други човек. Он је победник, и тај ген победника је жив у свима нама, он ми је прешао од мог оца, од деде.
 

Како се испоставило, у роду Машкових такође су биле машиновође, зато се Владимир веома поноси што су му по завршетку снимања дали легитимацију машиновође. Тако да ако се нешто деси, могу да узмем у руку управљач, смеје се глумац. И још једно умеће које је стекао за време снимања је то да спреми кајгану у пећи локомотиве. Све је врло једноставно, каже глумац. Лопату дезинфикујеш, ставиш мало путера, кобасицу, јаје и у пећ - а тамо је температура 400 степени. Може такав фастфуд да се прави по железничким станицама.
 

То се сада Владимир Машков шали, а у филму игра до краја и доводи емоционално усијање до критичне тачке. Његов Крај није само назив далеког села, то је крај живота, крај човекових могућности и односа.