Случај Давида Драгичевића је политизован

Фронтал.СРБ не спада у оне редакције које се поводе за општим медијским трендовима. Истрајавамо на темама које други медији не примјећују, а још чешће намјерно игноришу. Ова, никако, није једна од њих.

Овим случајем се у Бањој Луци баве сви. Страствено. На улици, у кафани, на слави. Свако данас види своју прилику да се на неки начин овајди за пажњу јавности, па се слободно може рећи да је ово случај који је уздрмао Српску. И то не без разлога.

Но, кренимо редом.

ДРЖАВА КОЈУ ПОЉУЉА ЈЕДНА НЕРАСВИЈЕТЉЕНА СМРТ

Да се одмах разумијемо, Фронтал.СРБ и сви појединци који га чине, желимо и тражићемо одговор на питање како је изгубио живот Давид Драгичевић. Али нећемо патетисати, додворавати се приземним страстима таблоидне публике, а поготово се нећемо, као портал са јасним политичким педигреом, правити да не примјећујемо политизацију овог питања.

Све оно што се тврди, мора бити засновано на чињеницама. Данас још ни једна страна или појединац нису изнијели податке, који би судски непобитно доказали да је у питању била задесна смрт, или убиство. Није изречено ни једно име, а тврди се да се знају.

Наш уредник је већ идентификовао нови покушај власти да у сваком нападу на неспособност установа које су под њеном контролом, представи као напад на Српску у цјелини. Нама се одавно колективно бљује од логике „Србска то смо ми (у нашој партији)“, али то не амнестира непријатеље српске државе западно од Дрине, који покушавају да овај случај искористе за своје циљеве.

Пошто је све још под велом мистерије, предмет је до сада указао највише на крхкост Републике Српске какву смо изградили. Крајњи дилетантизам државног апарата, који је себи допустио да случај на нивоу Центра јавне безбједности Бања Лука, полицијске станице Лауш, дође до Народне скупштине и високе политике. Тако слаба може бити само приватна држава.

СВИ СМО ДАНАС ИНСПЕКТОРИ

Да су се сви у овом послу придржавали правила и прописа који већ постоје, ништа се додатно трагичније од смрти једног младића не би догодило. А десило се оно што је најгоре за једно цивилизовано друштво. Нико не вјерује полицији коју плаћамо да нас штити. Општенародно отпочињемо личне истраге, пуне јаких емоција, приватних убјеђења, кафанских наклапања, полуистина, неистина и највише опште нестручности за оваква питања.

Али то је кривица државе. Ни полиција се није показала бољом.

Од трена кад је Давид Драгичевић из нестале особе проглашен мртвом, увидјела се крајња недораслост полиције у највећем граду Српске. Прије свега у домену односа са јавношћу. Свакоме, па чак и онима који имају повјерење у полицију и тужилаштво, засметало је што се већ на првој конференцији за штампу, док се родбина и пријатељи још нису ни помирили са губитком, страдали Давид тако грубо означава као лопов.

То је разбјеснило и нас у редакцији, а камо ли његове родитеље. Малтене, као да су хтјели рећи: Лопов је и наркоман, заслужио је да умре???

ПОЛИЦИЈА ГРИЈЕШИ ИЗ НАМЈЕРЕ ИЛИ НЕСПОСОБНОСТИ?

Какве везе има са истрагом да је било који нестали, па онда под чудним околностима смртно страдали појединац и убица? Или педофил? Или и једно, и друго?

Када је неко мртав, не може му се судити. Треба утврдити да ли га је неко убио, па спријечити убицу или више њих да ходају некажњено међу нама. Сем што су украдени предмети споредни за истрагу о смрти, то је било нешто што ни на који начин није требало занимати јавност. Подаци о пронађеним предметима који су пријављени као украдени, могли су, односно морали, бити објављени касније. Док код породице прође први шок и жалост, те док се провјери да ли су у питању чињенице. Или монтажа.

Данас знамо да је то све био конструкт да се облати мртав човјек. Не и ко је то урадио и зашто. Надзорне камере су га забиљежиле у центру, док је полиција тврдила да се види у крађи, на снимку из насеља Лауш. Била то истина или не, факат је да је и сам МУП РС, смјеном врха ПС Лауш, признао своју грешку.

Сада се постављају два питања:

1. Да ли су појединци у полицији то урадили намјерно, са жељом да заштите некога?

2. Да ли су срамотно неспособни, па су покушали да отаљају истрагу и скину случај с дневног реда, како то и иначе чине?

ЈОШ НЕЕМОТИВНИХ ИСТРАЖНИХ РАДЊИ

Случај је имао и два патолога, те два налаза, који су се сложили око кључних ствари. Повреде на Давидовом тијелу су задобијене док је још био жив, а смрт је настала гушењем. Оно око чега се не слажу, јесте вријеме које је тијело провело у води.

Лаички гледано, у оваквим случајевима се треба извадити узорак воде из плућа и воде покрај, или у којој је страдали појединац нађен. На тај начин се у свим полицијама свијета рутински утврђује да ли се особа утопила у истој води гдје је нађена, или је неко удавио на другом мјесту (нпр. у кади) и онда се отарасио тијела да наликује на несрећан случај, или самоубиство. То се, у случајевима видљивих заживотних повреда, морало учинити. Ако уопште имамо технику за то?

Са друге стране, уколико Драгичевић није починио кривично дјело крађе у бањолучком насељу Лауш, на који начин су предмети пријављени као украдени доспјели у његове џепове? Да ли их је касније узео од некога да их препрода и користи, или су му подметнути како би истрага, али и цјелокупна јавност, били скренути са путоказа да је ово убиство, а не „задесна смрт“?

Толико је непознатих у једначини, а форензички се не може искључити ни један од могућих сценарија. Ни тај да је страдао случајно, ни онај који данас важи као највјероватнији, да се „неко занио“ при мучењу Давида Драгичевића. Ово није америчка Си-Ес-Ај тв серија о истражиоцима мјеста злочина, ово је стваран живот у једном србском граду. А и тамо код њих истраге убистава трају некад годинама, уз гомиле неријешених, али се у свим опцијама могу судски потврдити само старим добрим полицијским радом. Испитивањем осумњичених, тражењем материјалних доказа, реконструкцијама, поштовањем закона и прописа.

ДВА ПУТА КА ЈЕДНОЈ ИСТИНИ: ПРИВАТНА ДРЖАВА

Уколико се полиција није потрудила ни да изузме снимке надзорних камера по правцу кретања страдалог, људски и разумљиво је што су се породица и пријатељи (који су урадили њихов посао и открили непоклапање приче), скупили да протестују и траже истину о смрти Давида Драгичевића. Разумљиво је и да изговарају тешке ријечи и исказују неповјерење у државни апарат судства и законске принуде. Разумљиво је и што су у очају посезали за свим полугама, које би им могле помоћи у притиску на полицију и тужилаштво.

Оно што није разумљиво, јесте понашање наше полиције. Државе у цјелини. Ако је шта рушење државе, онда је то њихово дјеловање.

У припреми за писање овог текста, редакција Фронтала је спремила питање за МУП РС, да потврди или демантује изјаве Давора Драгичевића дате у емисији „Изазови“ на БН ТВ, када је рекао да је он поставио услове: Синишу Кострешевића за инспектора који ће водити поступак, те да он (Давор Драгичевић) буде укључен у истражни тим. (!?!)

Сматрали смо да је отац Давор у тешком психичком стању, па да је негдје „полупао лончиће“, бар када је рекао ово друго. У свим полицијама свијета, када је неки инспектор у родбинским везама са оштећеним, мора се скинути са случаја. Камоли цивилно лице којем је страдао двадесетједногодишњи син.

На нашу општу саблазан, МУП РС сопственим саопштењем (у којем су се ваљда сјетили да утврде јесу ли полиција или Коло србских сестара), потврђује своје противзаконско дјеловање!

У међувремену, на скуп пред Тужилаштвом је дошао и предсједник Републике. РТРС је, зато и само зато, почела да се оглашава поводом протеста, па је било јасно да је породица покојног Драгичевића од државе добила посебан третман. Барем оно што обичне грађане не запада при сусрету са полицијом.

Тако нешто је, опет понављамо, могуће само у приватној држави.

ЧЕМУ НАСТАВАК ПРОТЕСТА?

Политичка параноја је потпуно очекивана у изборној години. Тако није један симпатизер или запосленик власти у покрету „Правда за Давида“ видио „Пицин парк 2„. Било је ту разних неумјесних квалификација, од издајника и беспосличара, до санаторијума. Но, ситуација је из више разлога другачија.

Прије свега, повод за протесте није ни близу исти. Жељко Вулић и Давид Драгичевић су два сасвим различита симбола. Са потоњим се може идентификовати далеко већи број људи, посебно родитеља, али прије свега омладине и женске популације, иначе слабо заинтересованих за политику. Натезање око екологије против урбанистичког плана из 80тих, те да ли продати или не имовину за милион више или мање, није ништа у поређењу са мистериозном смрћу једног младића.

Изгубљени живот који доводи у питање очигледно неефикасан и често једнако очигледно корумпиран рад полиције и судске власти, у свом гњеву би могао некога коштати избора. Фотеља је до сада већ морао да кошта.

Отуд брзоплето и панично батргање власти, која је МУП РС одвела у кршење сопствених правила. Исто тако су се разлетили пословично нерадишни запослени у тужилаштву, па се прави и тим од великог броја тужилаца. Раде се увиђаји око опљачкане куће 40 дана након пријаве…

Већина тих ствари, и поред ко зна каквих протеста, не би изазвале овакве потресе у државном апарату, да за шест мјесеци нису избори.

СЈЕЋАТЕ ЛИ СЕ БРАНИСЛАВА ГАРИЋА?

Да ли ико памти случај убиства Бранислава Гарића, некада првог човјека Добоја и потпредсједника СДС? Убица ухваћен у покушају бјекства. Изведен пред суд, који га је ослободио одговорности на основу налаза судског вјештака из Тузле, супротно оном са Сокоца, да је као епилептичар у тренутку извршеног кривичног дјела био неурачунљив.

И ником ништа.

Ни дана затвора, зида човјек ТЕ Станари, а данас се из Добоја чују гласови да је чак и пиштољ којим је извршио убиство, враћен власнику усљед истека законског рока.

Чињеница је да април 2009. није био изборна година, као и то да је опозиција страшљива и неспособна да направи било какве протесте. Када нису устали за једног од њих на начин као што се то чини данас, и то битног и моћног једног од њих, јасно је да опозиција није направила ни покрет Правда за Давида. Само хвата прикључак тамо гдје би могла да упеца гласове. И услика се, наравно.

РЕПРИЗА ЕФБИХОВСКЕ „ЦЈЕЛОВИТЕ БРИГЕ“ ИЗ 2014. ГОДИНЕ

Без обзира што о томе сви причају, ограничен број људи је заинтересован да изађе и подржи протест. Радним данима је то свега пар стотина, викендом никако више од хиљаду људи. То нити смањује, нити повећава потребу да се случај расвијетли, а Фејсбук група може имати и милијарду чланова. То је, знамо из ранијих протеста, крајње небитно. Поготово слике подршке из Шведске, Данске, Норвешке, Аустрије, Њемачке, Хрватске, Ефбиха, итд.

Изузетак је чинила једна недеља, када су у Бању Луку дошли навијачи из Тузле, уз још неке људе из Зенице, Сарајева, Кисељака, Фојнице и ко зна откуд још. То је била велика грешка свих оних, који заиста желе сазнати шта се стварно десило са Давидом Драгичевићем. Од тог тренутка скуп је политизован, и то увозним агендама. Дат је шлагворт и оправдање свима који, с разлогом или не, Правду за Давида посматрају као предизборни план за насилне демонстрације и политички маркетинг.

Погријешила је ту и полиција, која је знала и морала зауставити и вратити кући аутобус са хулиганима, да нам не би урадили оно што су у Тузли урадили 2014. године.

Исти они ефбиховски медији, који су спонзорисали дешавања из 2014. године, када је извршен државни удар и попаљене институције у већим градовима Ефбиха са муслиманском већином, данас су главни пратиоци и подстрекивачи овог протеста. Као што су тада лажно извјештавали да се протести одвијају „у цијелој БиХ“, тако и сада покушавају да подрже и омасове протесте под слоганом Правда за Давида у другим градовима.

Они ће се ухватити и за један ЈМБГ, а камо ли за овако моћан симбол „новомученика пострадалог од режима“.

ПОКУШАЈ ИНФИЛТРАЦИЈЕ ГРАЂАНИСТАНАЦА

У поменутој емисији Изазови, Драгичевић изговара: Одем у Сарајево, људи ме дочекају као најрођенијег, а у мојој Бања Луци неће нико ни да ме погледа. Шаље поздрав са песницом из Сарајева. На ФБ групи Правда за Давида, људи упорно говоре о рушењу система у оба ентитета (погађате „цијеле БиХ“). Нико те људе, из жеље за некаквом привидном масовношћу која се не детектује на Тргу Крајине, не санкционише нити их упозорава да то није тема ни групе, ни окупљања.

Покрет добија своју химну и иконографију, уводећи песницу коју по злу памтимо из Србије 2000. године, али и других земаља гдје су спонзорисане тзв. „плишане револуције“. Давора и остале људе који упорно говоре да су против политизације, чак и када се сликају, руку прекрштених да симулирају хапшење, са Бореновићем и Мектићем, нико не криви да они разумију у чему учествују. Али учествују.

И под хитно би требали да престану, уколико заиста не желе додатну политизацију, која ће само нашкодити истрази и откривању истине; а тиху већину која ни 2014. није насјела на позиве за „рушењем система“ другачије него изборима, десензибилизираће у овом случају, у којем смо још увијек сви у Србској прилично јединствени у жељи за правдом.

То су схватили изгледа и сами организатори протеста, који су у писму предсједнику рекли: „Тај народ нико нема право отјерати ни са једног Трга, јер су они својом крвљу бранили у рату те Тргове, а сад треба пендрецима и казнама да их тјерате док траже оно што би било сасвим нормално да су институције до сада већ ријешиле“.

Дакле, квазипатриотске флоскуле власти о смишљеним нападима на институције, а не корумпиране личности у њима, најбоље се дисквалификује онако како су то чинили студенти на својим протестима, које је полиција забрањивала. На челу колоне је застава Републике Српске, азбучни транспаренти, па ће РТРС и Влада РС који се у јавности само претварају да пишу ћирилицом, бити постиђени од грађана које покушавају направити антисрбским издајницима.

ЛУКАЧ КАО ГУШТЕРОВ РЕП

Родитеље и родбину нико не може да криви за њихове емотивне поступке, али државу можемо да кривимо што је дошло до тога. За покушај управљања овим случајем као предизборном естрадом. Навикло се да било шта у јавности што не пренесе РТРС, као да се није ни десило. А није то баш тако. Неке ствари се не дају сакрити.

Када се због лошег управљања, кршења сопствених правила да би се задовољила јавност, покушаја контраманипулације, те пословичне нетранспарентности која изазива гњев грађана; толико пољуља вјера грађана у установе Српске, онда без нешто пуно фемкања начелник ЦЈБ Бања Лука и министар унутрашњих послова морају природно понудити своје оставке.

Министар Лукач, који баш због своје позиције не може да се суздржи и тешко не поломи од батина дјечака због свађе са својим сином, па онда само због њега скупштинска већина мијења Закон о кривичном поступку, како би министров случај ушао у застару и избјегао осуду; нормално да уз случај Давида Драгичевића, Бранислава Гарића, Милана Вукелића и ко зна колико још јавности непознатих, не да не улива поврјерење, него постаје симбол мржње.

Тако најаве новоуспостављеног портала блиског власти, да се спрема „персонална измјена“ у Влади Српске, треба и посматрати као пробни балон у предизборном рату унутар СНСД, гдје би, као што гуштер одбаци реп да се спаси од предатора, и Лукач могао бити пуштен низ воду.

ДЕПОЛИТИЗАЦИЈА ЈЕ У РУКАМА ДРЖАВЕ

Фронтал.СРБ је толико пута осјетио неправду од стране судске власти, а и полиције такође, да потпуно разумијемо и осјећамо притајени бијес у грађанима. И у случају напада на дијете у играоници о којем смо писали, полиција није жељела уопште да изађе и узме снимак надзорне камере, па су случај рјешавали медији и друштвене мреже. А по свједочењу мајке, полиција још увијек не жели да извијести о томе ко је нападач, ко је водио поступак, те како се физички напад на дијете може санкционисати као „нарушавање јавног реда и мира“.

Пуно се тога нагурало под тепих. Када се цијело друштво, већ деценијама, обликује да буде послушно, партијски корумпирано, подређено појединцима са великим амбицијама, а минорним потенцијалима; онда се може десити чак и да полиција не може, просто технички и стручно не може, да одреди да ли је нешто убиство или задес.

Заправо, читав тај систем од прелетача из чак ефбиховских странака, који је сада културнополитичка елита у врху СНСД, неспособна је да заштити и Милорада Додика самог. Систем који је створио од издајника и среброљубаца, није уопште заинтересован да брани било шта. Само да се приклони јачем.

Стога би држави, односно онима који је представљају, било паметније да искочи из ауре своје недодирљивости, и прихвати се озбиљног посла, макар се налаз полиције и оцјена тужилаштва не буду слагали са мишљењем Давора Драгичевића. Истина не мора сваком да се допадне, али мора бити транспарентна и заснована на доступним чињеницама, а не нечијим личним убјеђењима или политичко-пропагандним потребама.

Фронтал СРБ