Последњи запис каплара из Гостинице

27.04.2018. год.

Ратовао је, пропатио и силно желео повратак с војском у Србију, у родно село, каплар Мирко Савић, ратник из Гостинице код Ужица. Али ослобођење није дочекао, уочи српске победе пао је на солунском бојишту.

Водио је Мирко у рату дневник, бележио страдања, описана су у њему и три последња дана уочи погибије. Сведочи о томе књига „Јунаци Карађорђеве звезде ужичког краја”, коју је 2015. објавио др Раде Познановић.

У њој је тај запис о Мирку Савићу (1868–1918) који је имао шесторо деце: два сина и четири кћери (од којих су му један син и три ћерке као деца умрли). Мобилисан је Мирко са својим сином Велимиром, али је Велимир погинуо на почетку Великог рата. Несрећни отац је наставио да ратује и у прекиду дејстава, онако узгред, неку врсту дневника писао.

Погинуо је каплар Мирко на солунском ратишту 18. септембра 1918. године. Три дана уочи смрти, 15. септембра, Савић у дневнику пише:

„Данас је равно три године како сам напустио Гостиницу. Има, богами, ако не и више. Више не знам ни како ми је име, а камоли неке друге ствари. Мада, што јес’ јес’, прошло је подоста откако нас Швабе потераше одозго, куга их сатарила. И још нас, приде, Бугари натераше преко Албаније. Е само кад то преживех! Далеко било и не повратило се...”

„Е још се чудом чудим како прекостах. Сачувао ме добри Бог да истерам окупатора кад се вратим. Додуше, јесте ме страховито нога намучила. Једна ми је ципела попуцала са стране, а у зао час. Нисмо ни опреме имали, ни ничега, него носи ко шта има и нађе. И не осетих ја по оној зими ништа, а тек се опасуљих кад ми је нога била поплавела. Много је то опасно. Гледао сам како једноме из Неготина, како рече да се зове, чупају прсте клештима. Сав сам ја утрнуо био. Срећа само да мени на време дадоше неке лекове, те се мало замири. И даље мене та нога жига у колену, посебно кад хоће неки кијамет напољу...”

„И бар да нам муке престаше кад стигосмо на Видо. Ма јок! Као авети смо сви до једнога били. Да ме је видео јадни отац, на месту би умро. Шта остаде од онака човека... Сад нам је мало боље, опоравили смо се. Говорка се да ћемо ових дана пробити фронт. Доста се војске скупља овде, и енглеске и француске. Дошао нам је пре пар месеци нови генерал Шепере, Депере, никако да му запамтим име. Планирају он и наш војвода коначни напад. Има да разбијемо Бугаре, само још који дан. Рекоше ми да смо их јуче на Добром пољу потукли до ногу. Мишићу, благо мајци која те роди и народу за који се бориш!”

Два дана пред смрт, 16. септембра, каплар Мирко у дневник бележи:

„Нема дана а да не помислим на моје у селу. Како ли они несретници таљигају сами? Остадоше све саме жене и чељад. Ја и браћа одосмо куд који на фронт, а и отац болестан не може много да ради. Да бар знам како су они па да будем иоле миран... Вести с фронта и даље добре. Наши и Французи се увелико обрачунавају с Бугарима. Само ми није јасно ког ђавола чекају Енглези и Грци. Кад би они још мало припомогли, па да наставимо горе, да ослобађамо српске земље! Рече пуковник да ће наш батаљон колико прекосутра послати за Прилеп. Ма и треба да идемо, од какве смо им вајде овде!”

Дан пре него што погину, Савић написа:

„Данас смо јели пасуљ. Не сећам се да сам скоро јео тако добар пасуљ. Чак га ни моја Мица не спрема тако. Ма ваљда га нисам одавно јео, па ми је баш био сладак. Тражио би’ ја и репете, али нисмо при залихама. Рече ми Ниџо десетар да је стигла депеша из Генералштаба. Наређена је пуна офанзива према Србији сутрадан зором. Чудно ми у почетку би што данас деле џебану и пушке, али сад ми је све јасно. Видим ја да су се људи мало уплашили, па и ја сам стрепим, али нисмо клонули духом. Наша је борба правична. А све док је уз нас Краљ и син му престолонаследник Александар, не можемо изгубити. Боже, води нас и сачувај! Једва чекам да се вратим у моју Гостиницу...”

Бранко Пејовић,
Политика