СМАИЛ-АГА ЧЕНГИЋ
Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашица. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и од великих богиња ишарана лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одјевен сав у црвено одијело: доламу, џамадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и двије кубуре, а још двије кубуре је носио објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.
Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином XVI вијека досељавају у Херцеговину.
Смаил-ага, муселим гатачки, пивски и дробњачки имао је 600 харачлија и био је богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше.
Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80 "ћеса". Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код "Попова моста". Селмановићи су хтјели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидјело. Смаил-ага је био у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио дио, а дио је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. Послије тога то земљиште је постало племенска комуница.
Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према мирној раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их.
Али према бунтовницима је био суров. Пред својом кулом мучио је заробљене ускоке и хајдуке. Они су пред њим умирали јуначки и у пркосу, неки и без јаука. Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био познат по терорисању српског становништва. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и качио људе. Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу (Дервиш-паша) који је умро у Коњицу 1874. године и Мухамед-бега којег је посјекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.
На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтјели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтио да их да Његошу уз откуп.
Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе, укључујући и Ђока Маловића. Завјереници су се састали у манастиру Морача и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.
Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу. Смаил-ага у септембру 1840. године са око педесет харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтио пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.
Главари дробњачки наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.
Смаил-ага покрене војску на Мљетичак гдје стиже 4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донијео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: "Толико за ноћас, а сјутра ће бит' доста свакоме". Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.
Ноћ је била облачна. Био је прохладан вјетар и било је магле.
Војска је стигла за брдо Пјешевац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка Смаил-агину логору. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. Дио војске смјестио се са горње стране Вигњеве Главице, други дио војске остао је испод ње, а трећи дио војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спријечи бјекство Турака према Никшићу. У овом дијелу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.
У зору 5. октобра, када су се дијелили ноћ и дан извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Турци повикаше: "Власи... Власи долазе!" Напад је извршен са свих страна. Под кишом метака, по логору су јаучући бауљали рањени Турци и падали на земљу која је убрзо била прекривена турским лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора. "Брњаша ми..." заустио је да затражи коња, али га је у том тренутку Мирко Алексић из своје шешане погодио у главу са два метка. Био је мртав прије него је пао на земљу. Једно зрно остало му је у глави, а друго на веризи низ повије. Остали Турци, кад видјеше да је Смаил-ага погинуо, разбјеже се. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић и уништен је већи дио његове војске. Свега двојици Турака пошло је за руком да побјегну, од којих је један био Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.
Тијела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш гдје су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су одсјечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.
Ноћу, попадија Симуна Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тијело. Попадија је ставила тијело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тијело однијела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен у Мостару па је тако покушала да га спаси, у чему је и успјела. Кад је позвана послије убиства Смаил-аге на Цетиње да одговара за преношење агина тијела и кад је на Његошево питање зашто је то учинила испричала разлог који ју је навео на тај чин, Његош је разумио њену материнску љубав и опростио јој је. Кад су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успјело побјећи. Са собом су понијели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро на Безују у Пиви. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио златни крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије смрти Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и др. Примивши из Алексићевих руку главу Смаил-агину, Његош повиче: "Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!" Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само "Биљарда" и двије крчме.
Истог дана када је убијен Смаил-ага, послије ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаилагина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао пјесму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат. Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.
Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збјегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом Главом код Тушине били поражени 7. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсијеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.
Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњаку. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посјекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то вријеме побјегли у Морачу и друге крајеве. Дробњацима је 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Филип Жугић и Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул. Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживјели таоци који су били заточени у Мостару.
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa. Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi
Немојте од Вучића правити ентитет који персонификује Србију, нити изједначавати србски народ са оним што Вучић ради, кога су Запад и НАТО поставили да нама влада, поручио Гајић у...
Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...
Остале новости из рубрике »