Васкршња порука Митрополита Амфилохија

06.04.2018. год.

Христос Воскресе!

Ваистину Воскресе!

Као прошлих вјекова, тако и данас и вавијек, ми Хришћани пјевамо пјесму побједе живота над смрћу: ”Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова”. Побједа над смрћу представља једину истинску побједу човjекову. Све друге побједе и човјекови успјеси на земљи, ако се не завршавају том побједом – ништа не представљају. Само побједа над смрћу даје смисао свеукупном људском животу и дјелању, човјековом рађању и постојању.

Није ни мало случајно што савремена психијатрија сматра да је најопаснија болест нашег времена – болест губљења смисла живота. То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Све философије и идеологије, без обзира како умне и дубоке изгледале, које прихватају смрт као коначну реалност, у суштини представљају обману и лаж управо тиме што обоготворују смрт, пролазност и ништавило. Све су оне садржане у оном првом демонском искушењу Христовом на Гори кушања: ”и приступивши Њему кушач рече: ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови”. Сваки човјек на земљи рођени стоји пред тим искушењем. Савремени човјек стоји пред тим искушењем можда више него ли било која генерација до нашег времена, а све са разлога што се враћа дохришћанској идеји смисла живота која гласи: ”Хљеба и игара”, заборављајући вјечну истину, садржану у Христовом одговору на демоново кушање: ”Не живи човјек само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт. 4, 3-4). Само ”Ријечју Божијом” заквашен хљеб и храна, то јест земаљски живот, добијају истински смисао и значење. Зато Христос нам и поручује: ”Заиста, заиста Вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн. 5, 24). Ко слуша Христову ријеч, ко прима њега као ”Ријеч која бјеше у почетку и која бјеше Бог”, кроз ”кога све постаде, у коме бјеше живот” (Јн. 1, 1-4), задобија вјечни живот, стиче Њега који је ”Хљеб живота који силази с неба” (Јн. 6, 48-50). Земаљски хљеб, све оно чиме човјек живи и чиме се храни на земљи, добија свој прави смисао тек када се претвори у ”тијело Христово”.

Зато Исус рече и говори својим ученицима: ”Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53). Ту тајну претварања хљеба и вина у Његово тијело и крв – Господ је открио и установио једном за свагда на Тајној вечери када је узео хљеб, преломио га и дао својим ученицима рекавши: ”Узмите, једите, ово је тијело моје”, па онда узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: ”ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мт. 26, 26-28). Управо тиме он открива најдубљи смисао живота и свијета. Оно што је створено пролазно, тиме задобија дар вјечности и непролазности. То значи: творевина и човјек нијесу створени за смрт, него за бесмртност, за вјечни живот. Гријех као отуђење од Бога, даваоца вјечне свјетлости и живота, чини нас смртним и пролазним. Зато се молимо Христу да исцијели ране душе наше и да нас освешта, како би били учесници у Његовој божанској Вечери Тајној. Да нам Његово Пречисто Тијело и божанска Крв буду на отпуштење гријехова, на заједницу Духа Светога, Он као Хљеб Живота да нам дарује нови непролазни живот.

Молимо се Господу, душом и тијелом да се осветимо, да се просветимо, да се спасемо, да постанемо дом Његов, кроз Причешће Светим Тајнама, имајући Њега Добротвора – у себи жива, са Оцем и Духом Светим. Тако нам се открива неизрецива тајна да је ”Бог Љубав”: ”у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина свога Јединороднога” (1 Јн. 4, 10). Кад је Бог тако заволио нас и ми смо дужни љубити једни друге. ”Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн 4, 12). Причешћујући се Тијела и Крви Христове овдје на земљи, предокушамо Царство небеско и молимо му се да нас удостоји, послије Његовог Другог доласка, да Га се још присније причешћујемо у вјечности, заједно са свима Светима, ”на новом небу и новој земљи”, ”у Светом граду, новом Јерусалиму” у коме је ”Храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње” заклано за живот свијета, онај Који је ”Почетак и Свршетак”, који ”све чини новим” (Откр. 21, 1-2.6.22), чија ће љубав судити свијету.

Све је то плод Христовог васкрсења и Његовог жртвовања, као Јагњета, за живот свијета, који жеднима даје да пију ”са извора воде живе” (Откр. 21, 6), са ”ријеке воде живота”, око које је засађено Дрво живота и ”која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог” (Откр. 22, 1). Једина књига у којој је све записано у вјечности јесте ”Јагњетова Књига живота” (Откр. 21, 27). Зато се поклонимо Јагњету Божијем у Коме су спас, вјечна правда, истина и љубав и цјелујмо једни друге и поздравимо сва Божја створења поздравом бесмртности:

Ваистину Христос воскресе!

Извор
фото: Митрополија Црногорско-приморска/ vostok.rs