Совјетска ракета Р-27Т и србска искуства помогли Хутима да оборе саудијски F-15

Совјетска ракета Р-27Т опремљена пасивном самонавођеном инфрацрвеном бојевом главом оборила саудијски али и амерички понос када је у питању ратна авијација, борбени авион F-15. Ракета која је погодила летелицу, лансирана је са земље, а по свему судећи Хути су доста тога „покупили“ из ратова који су вођени на простору бивше Југославије

Припадници шиитске милиције „Ансар Алах“, у којима се углавном боре јеменски Хути, оборили су саудијског ловца-бомбардера F-15*. Моменат, када је овај авион погођен, овековечен је и видео-камером. По свему судећи, авион је оборила совјетска ракета Р-27Т која је пренамењена да се лансира са земље. Саудијци су признали да је авион погођен, али и да је успео да слети на једну од најближих ваздухопловних војних база.

Са друге стране, они су пожурили да оптуже Исламску Републику Иран да је ове ракете успела да дотури јеменским герилцима, заборављајући да је јеменско Ратно ваздухопловство у свом арсеналу имало ове ракете, и да није било препреке да Хути дођу до њих. Наиме, велики број припадника јеменских регуларних оружаних снага је стао на страну групе „Ансар Алах“. Они у ове јединице нису дошли „празних шака“ већ су са комплетним наоружањем приступили у њихове редове. У међувремену, ова група у потпуности контролише западни део земље, али и добар део саудијске тактичке дубине на југозападу Саудијске Арабије, где је упркос апсолутној техничкој инфериорности, успела да разбије њихове пограничне јединице.

Што се тиче концепције импровизованог система ПВО који је употребљен у Јемену, он се највероватније налази на камионској платформи која је логична, ако се зна да је ракета Р-27 дугачка више од четири метра и тешка скоро 350 кг. Према фотографији (види доле), камион има капацитет од две ракете Р-27Т које су опремљене пасивним самонавођеним инфрацрвеним бојевим главама, а поред њега се налази и возило са електричним генератором. Конкретно, што се тиче ове ракете, она спада у оружје класе ваздух-ваздух које има хоризонтални домет већи од 50км. Међутим, када се лансира са земље, ова ракета без додатног „бустер“ мотора има неупоредиво мањи ефективни домет, који једва може да досегне десетак километара.

Р-27Т на камионској платформи

YouTube

Очигледно, да су Јеменци користили србска искуства када је у питању пренамена ових ракета. Наиме, као и у случају тадашње СР Југославије, Хути су се суочили са технички далеко супериорнијим непријатељем, који је потпуно овладао ваздушним простором изнад Јемена. Током интензивне ваздушне операције, уништени су готово сви ваздухопловни борбени капацитети јеменске војске, а велики број неупотребљених ракета класе ваздух-ваздух (скр. в-в у даљем тексту) који је остао у складиштима морао се некако ставити у функцију.

Почетком 90-их година, инжењери Војске Републике Српске су у недостатку савремених система ПВО,  успели да на возило ТАМ-150 интегришу две совјетске ракете в-в Р-13 које су имале главе са инфрацрвеним навођењем. Иако се радило о средству које је имало скромне борбене могућности, више је импресионала невероватна сналажљивост србских инжењера, који су и у тешким годинама које су тек долазиле, показали и доказали, да им на свету нема равних када је у питању функционална импровизација. Наиме, нешто касније је настала и „Праћка“ за коју је употребљена совјетска ракета в-в Р-60 која је интегрисана на лафет ПА топа М-55, илити популарног „троцевца“. Највећи проблем код „Праћке“ је био веома скроман ефективни домет по даљини и висини, јер се радило о ракети кратког домета, која је поред тога конструисана да се лансира из ваздуха, а не са земље.

Паралено са тим је експериментисано и са двостепеним ракетама које су као основну платформу користиле самоходно возило М53/59 „Прага“. Модификацију ових система су изводили стручњаци ВТИ и ВОЦ, а њихове ознаке су биле РЛ-2 и РЛ-4. Први систем је као основу имао ракету Р-60 са ИЦ-навођењем, а као додатни „бустер“* је употребљен мотор који се налази у ракети која се испаљује из вишецевног лансера ракета „Огањ“. Ефективни домет овог система је у зависности од извора информацие веома различит, и креће се у дијапазону од 7,5-12км по даљини, и до 6,5 км по висини. Због додатног „бустер“ мотора ова ракета је могла и даље да оде, али је због ИЦ главе нешто старијег типа, на тим даљинама била упитна њена ефикасност. Што се тиче система РЛ-4 он је опремљен знатно савршенијим совјетски/руским ракетама Р-73, које су поседовале изузетно квалитетне ИЦ самонавођене бојеве главе које су могле да захвате циљеве на даљинама и преко 25км. Оне су и поред тога што су лансиране са земље (уз адекватан „бустер“), могле да гађају циљеве на 15км+ по даљини, и до 10 км по висини. Основни проблем код ове концепције је знатно скупља ракета у односу на Р-60, њихов ограничен број, и њени укупни габарити.

* Саудијско РВ у свом саставу има око 170 авиона овог типа у верзијама F-15C/D/SA

* Што се тиче помоћног погона извори су веома различити. Наиме, југословенски/србски инжењери су експериментисали са ракетним моторима не само са ВЛР „Огањ“ него и ВЛР „Оркан“ као и са невођених ракета класе ваздух-земља С-8

Слободан Ђукић,
Russia beyond