Зашто су хусари третирани као „најлуђа“ војска Царске Русије?

Гроф од Ласала, чувени „хусарски генерал“ француске армије говорио је да прави хусар нема право да преживи тридесету годину. Ови лудо храбри ратници често су провоцирали битку, били су први у контранападима и силовити у офанзиви. Били су лако наоружани и слабо заштићени тако да су трпели велике губитке. У мирнодопским условима хусари су се хазардерски коцкали, држали до своје части и увек су били спремни да сваки неспоразум реше двобојем. Како су говориле руске војсковође, хусари и царски гардисти спадали су међу оне ратнике који су своју борбеност подстицали и одговарајућим начином живота.

Какав је то хусар који не пије?

 

Андреј Гореловски/TASS

Први руски хусарски пукови појавили су се у време Петра Великог, али нису потрајали. До правог развоја хусарских јединица у руској армији дошло је у другој половини 18. века. Катарина Велика је реформисала Украјинску козачку војску и од ње направила пет нових хусарских пукова и један хусарски пук царских гардиста. Те јединице су чинили углавном козаци. Они су имали сопствени систем командовања и били су инспирисани својом јуначком традицијом.

Хусар је могао постати свако, и то непланирано, и свако се могао придружити хусарима. Требало је само отићи у градове попут Минска или Могиљова (данас су ти градови у Белорусији) где су се они у одређено време окупљали.

Окупљања су изгледала као пијанке. Весели хусари су под командом млађих официра јурили улицама и точили вино младићима на које би наишли. Вино је било плаћено новцем хусарског пука. Свако је добијао по 8 рубаља, што је за оно време била поприлична сума, јер се за једну рубљу могло купити 16 килограма хлеба. Момци су се гурали да добију бесплатно пиће, а хусари су скоро сваког дана одводили у касарну много младих мештана.

Хусари су били лака коњица наоружана сабљама, карабинима и пиштољима. Били су одевени у упадљиве униформе са пуно детаља. Сваки пук је имао другачије детаље. Главна особеност хусара су били муњевити и нагли напади, за које је била потребна лудачка храброст. Подразумева се да је хусар морао бити физички здрав, што се постизало неуморним тренинзима.

Од јутра до мрака

 

Дмитриј Коробејников/Sputnik

Пуњење пиштоља је био тежак задатак поготову у мраку, по киши, и на седлу док се коњ креће. Хусари су то увежбавали и строго су кажњавани (на пример, ударцима по леђима гвозденом опругом) уколико би споро пунили пиштољ. То је само један пример суровости хусарског служења.

Устајали су у 5 сати ујутру и најпре хранили и припремали своје коње. Дан је био посвећен вежбању и тренинзима јахања. Завршавао се трубом у 6 сати увече. То је било обавезно за сваки хусарски пук. Трубаче су називали „хусарска аристократија“. У борби су се они налазили тамо где је било најжешће и трубом давали сигнале о промени формације, нападу или повлачењу. Користили су преко 50 сигнала. Давање сигнала трубом је било посебно тешко у галопу, али хусарски трубачи су то умели.

Живи брзо, умри млад

Пре свега, што се тиче пића: „Све се то одигравало у војничкој атмосфери: под покривен тепихом, у центру је котао, а у њему шећер са румом. Људи седе унаоколо са пиштољима у рукама. Када се шећер истопи дода се шампањац и тако се прави ’жонка ’ (напитак од рума, шампањца и истопљеног шећера). Он се точи у пиштоље и почиње пијанка...“, писао је гроф Остен-Сакен.

Сматрало се да је „потпуно непристојно“ када неко пије сам чак иако је хусар. Омиљена пића су била шампањац, рум, пунч и вотка са наном. Било је престижно пити један напитак по избору месец или два, а затим прећи на нешто друго.

А онда би почела авантура: „Тако пијани смо одлазили на Крестовско острво у Санкт Петербургу. Био је то зимски празник и многи Немци су изашли да се санкају. Поделили бисмо се у две групе и гледали гомилу. Чим би неки млади Немац или Немица сели на санке ми смо ногом избијали санке испод њих, тако да су се они спуштали на туру... Балашов, генерал-губернатор Санкт Петербурга, касније ме је позвао и пренео прекор лично од цара...“, писао је Сергеј Волконски, један од будућих декабриста. Али, такви прекори нису могли да зауставе хусаре!

Сергеј Волконски

Џорџ Доу

„Мрзели смо француског амбасадора Де Коленкура (било је то за време рата против Наполеона)... Многи од нас су престали да одлазе у госте где се он појављивао. Ево како је изгледао један израз нашег гнева. Знали смо да је у Коленкуровој гостинској соби Наполеонова биста која га приказује како стоји испред својеврсног трона, и да тамо нема никаквог другог намештаја. Сматрали смо да је то увреда за Русију. Једне зимске ноћи неко од наших је прошао у саоницама поред те куће на кеју и бацио велико камење у ту просторију поразбијавши стакла. Сутрадан је уследила жалба и истрага, али се није сазнало ко је био у тим саоницама“, сећа се Волконски.

Хусарски официри су често посећивали балове, а понекад их и организовали, али само за најбогатије племство. На балу су се палиле стотине воштаних свећа. Балови су иначе били скупи, чак и не рачунајући велике суме потрошене на храну и пиће.

„Он је организовао три бала годишње и на крају стигао до просјачког штапа“, писао је Пушкин у поеми „Евгеније Оњегин“. „Добили смо шаљиву наредбу да мучимо Немице плесом. Извршили смо наредбу са великим жаром – плесали смо док оне не падну у несвест. Симпатичне младе Немице су биле одушевљене! После обилне вечере у три сата ујутру, после много попијеног алкохола у име древних божанстава Диониса и Афродите, почела је мазурка која се завршила тек у 7 ујутру... Наредили смо нашим војницима да одузму слугама топле бунде гостију и послали њихове кочије кући, тако да су скоро сви гости морали остати до зоре...“, сећа се Фадеј Булгарин.

У Русији је било много Немаца зато што су у време рата против Наполеона многи Немци нашли спас у Русији. Осећали су се безбедно у земљи којом су владали људи немачког порекла.

Хусари су једноставно волели да се забављају. Били су то младићи пуни снаге. Користили су сваку могућност да се лепо проведу. Хусар Сергеј Марин писао је свом пријатељу да његов батаљон мења начин разоноде као што се мењају рукавице. Зими се игра шах, у пролеће билијар, лети фонтане, у јесен лов.

(Нема) шале са смрћу

 

Edouard Detaille

Ратна етика 19. века је подразумевала да војник третира смрт као уобичајени део живота, и да је у случају потребе прими потпуно мирно. „Када метак фијукне, немој ни да трепнеш. Када почне бој, сеци непријатеља храбро. Када нападаш, не обуздавај коња, повери душу Богу и умри ако треба“, тако отприлике гласи весела хусарска песма.

Хусари ни у мирнодопским условима нису оклевали да испоље храброст. Често су учествовали у двобојима. Двобоја је било много. На двобој су један другога могли изазвати за сваку ситницу.

Један нижи хусарски официр с разлогом је имао надимак „Бујанов“ („Кавгаџић“). Први његов двобој је био у Москви када је официр царске гарде изјавио да је Бујановљев пук хром. Бујанов је у двобоју лакше ранио гардијског официра. Због двобоја му је одузет чин, а Бујанов је по казни послат на Кавказ.

Три године касније поново је добио чин млађег официра и вратио се у свој пук. Годину дана касније изазвао је на двобој губернатора провинције зато што је овај увредио Бујановљевог колегу. Поново му је одузет чин, па се Бујанов након четири године опет вратио у свој пук, али само да би изазвао још једног официра на двобој. После трећег одузимања чина Бујановљева судбина је била запечаћена.

Хусарски официри су презирали смрт. Били су спремни да бране своју част чак и без оружја. Гродњенски хусарски пук се 1807. године налазио у Пруској где се заједно са пруском армијом борио против Наполеона. Док су играли карте у крчми пруски официр је увредио руског хусарског генерала, Грофа Подгоричанија.

Пруски официр је био добар стрелац и изабрао је пиштољ као оружје. Гроф је одговорио да он нема пиштољ, и предложио да извлаче карту, па ко извуче праву карту он ће једноставно убити овог другог. Гроф је извукао карту и сви официри су кренули напоље да гледају двобој. Пруски официр је мислио да се гроф шали, али је Подгоричани узео пушку од крчмара и једноставно убио пруског официра рекавши: „Ја се не шалим са смрћу. Да је он извукао карту ја бих стао на његово место и приморао бих га да ме убије“.

Георгиј Манајев,
Russia beyond