Режимске и антирежимске интеграције

Србија у последње две године пропада и тоне неслућеном брзином и у најгорим сценаријима најпесимистичнијих критичких аутора.

Овај закључак проверићемо на седам тема које се тичу укупног вредносног система у Србији: геополитичкој, безбедносној, друштвеној, економској, културној, државној и моралној.

ЕУтопија

Сви они којима је ЕУ још увек света крава и нема алтернативу – после свега – неупотребљиви су за националну ствар. Сви они који су до сада тврдили да је свака алтернатива ЕУ магловита идеолошка конструкција која је неостварива у реалности добили су то исто од сопствене идеологије: утвару уласка Србије у ЕУ и наставак распродаје националних интереса зарад више него магловитог уласка у ЕУ. Чак и ако су оба пута у магли (а нису, већ само један - и то евроунијатски пут!), онда више немамо нити један једини разлог да кренемо путем ЕУ. Са још једним и пресудним аргументом против ЕУ: тек кад Србија прогласи незаинтересованост за даље европске интеграције и геополитичко окретање алтернативним решењима – почеће прави преговори са ЕУ о потребној сарадњи у свим областима.

Највећи идеолошки трик који се до сада користио био је управо тај да ако изаберемо неке друге стране света губимо сигурну материјалну помоћ која треба да нам стигне са Запада, док су, по тој теорији, све друге опције за нас потпуно неизвесне. Дакле, ризик би био огроман, а у случају ЕУ, на примерима других држава које су већ у ЕУ (никако ових новијих јер ти примери су непопуларни) видимо како изгледа тај бољи живот. Сада је коначно до те мере провидно да са те, западне стране озбиљне помоћи више никада неће бити, нити брзих интеграција, већ само наставак серије захтева за одрицањем од свог суверенитета у бројним областима, док са других страна притиче константна политичка, дипломатска и економска помоћ.

Готово је! ЕУ мора постати завршена прича (лажна обећана земља) у Србији! Удахнимо дубоко и кренимо другим путем! Да ли ће бити тешко, колико ће бити потребно разних одрицања, колико морамо да се вратимо себи, колико ћемо морати изнутра све да мењамо и превреднујемо, колико ћемо читав друштвени систем морати да поставимо на потпуно другим основама, колико ће споља потпуно нових аранжмана требати – нека нас што пре снађе ова шанса у кризи и историјски изазов који једино може да тргне наш народ из емотивне, стваралачке, друштвене и државне летаргије и пропасти!

НАТОизација

Морална наказност уласка у злочиначки војни савез који је поред, на првом месту, нашег унесрећио и бројне друге народе широм света свакоме је јасна. Али баш та потреба да постанемо део система који нас је убијао и још увек нас черечи и јесте поента нашег даљег понижења и разбијања. Зато онај који је за улазак Србије у НАТО за нас може бити само исти као и злочинац за кога се залаже да се са њим интегришемо.

У овоме тренутку се залагање за НАТО пакт може поистоветити и са захтевом за отвореном и потпуном окупацијом Србије и постављањем директне колонијалне управе, било домаће или стране, што уопште није сценарио који треба искључити већ се за њега припремати и против њега унапред борити.

Сребренизовање

Недопустиво је да више дозвољавамо извесним личностима да о нашем народу говоре све најгоре, да мењају моралну биографију нашег народа, да суде и пресуђују без суда, доказа и права на одбрану. У Србији се одвија покушај измене колективне свести, самосазнања, самопоштовања и основног националног достојанства и самопоуздања. Шта је епилог овог процеса? То да ми више своје непријатеље не препознајемо, нити смо свесни зашто смо до сада страдали и шта нам ваља бранити као светињу од које се не одступа упркос било којој понуди, шареној лажи, шаргарепи или штапу.

Од свих оних који су нам вековима убијали тело много су гори они који нам у овоме часу убијају душу, мењају име и презиме, сам смисао нашег националног постојања, самопосматрања и вредновања. Остати нем док нам ваде очи и срце, мењају органе и животне функције, праве од нас нов идентитет који неће имати никакве везе са старим и биће у потпуној неоколонијалној функцији обрачуна са традиционалним вредностима и заједницама у Срба – не само да је морално недопустиво већ ће се с правом завршити у новом геноциду над српским народом. Какав је то народ који ће на ово да пристане?

Културна политика безидентитета

На делу је у пракси сурово и крајње детаљно спровођење културне политике денацификације по којој српски народ не сме да има националну библиотеку, национални музеј, заштиту идентитетских и националних права српских заједница у околним државама, реципроцитет у мањинским правима у односу на суседе… Народ који у сопственој држави не користи своје уставно писмо и изнутра дозвољава окупацију ћириличних територија од стране другог писма, који не примећује да му на све стране краду језик и стварају најмање пет нових и непостојећих на његовим језичким територијама, чија вера не сме да се исповеда у друштву јер је политички некоректна и противна новим стандардима у области људских права - не треба да се изненади кад изгуби још који део своје територије јер се прве битке воде - и добијају или губе - у културној политици, па тек онда на осталим политичким пољима. Када би се све друго дало опростити актуелном режиму у коме живимо (а не може и не сме!) одсуство националне културне политике идентитета било би довољно за пресуду за велеиздају и злочин против сопственог народа и његове будућности.

Косовска битка за Телеком

Телеком у овоме часу представља наше привредно Косово (док је Метохија оличена у ЕПС-у и осталим енергетским потенцијалима, изворима питких и минералних вода, као и пољопривредном земљишту и производњи хране у целини). Продаја Телекома и осталих наведених кључних националних ресурса највећа је могућа привредна издаја са највишег државног нивоа, јер Србију оставља без власништва над безбедносним, телекомуникационим, енергетским и привредним срцем система, као и једином реалном економском перспективом.

Свима је познато да ова највећа и најпрофитабилнија државна фирма има вишак запослених и огроман одлив средстава у страначке и личне џепове. Али то није и не може бити разлог да Телеком продајемо, већ још само један од доказа потребе за хитном сменом режима и новим менаџментом у овој стратешкој фирми за телекомуникациони, привредни и социјални бољитак Србије. Исти је случај са свим другим нашим кључним привредним могућностима које постепено прелазе у туђе руке. Јер је неодржив и лажан аргумент да ми са њима не умемо да располажемо и да ће их боље други искористити у нашу корист. Поента је да корумпирани актуелни и режим и систем то не умеју, злоупотребљавају и уништавају, тако да решење није у даљој распродаји већ једино у промени режима и система.

Косово и Метохија, Војводина, Рашка област…

Одавно је требало да нам буде јасно да смо протесте против тзв. независности Косова требало да водимо испред Владе Републике Србије. Јер и да није било насилног одузимања Косова и Метохије из састава Србије од стране удруженог злочиначког подухвата Шиптара, НАТО пакта, Америке и ЕУ, било би регионализације која би завршила са истим исходом. Јер креатори регионализације у српском искуству не могу бити ништа друго него бабице будућег сепаратизма.

Онај ко је рекао да ЕУ нема алтернативу, зар је икада и помислио да Косову и Метохији дозволи да се испрече на томе путу?

Онај ко је новосадској администрацији дао нови статут Војводине, зар очекује да се већ до пола независни политички моћници у Војводини одрекну и друге половине власти и колача?

Онај ко је једном крајње сумњивом муфтији у сваком погледу поклонио приватну конфесионалну универзитетску установу – зар је мислио да ће се муфтија зауставити на потписивању диплома и неће ићи до потписа декларације о независности?

Када националним мањинама дајете могућност избора за националне савете који имају таква овлашћења да представљају скупштине за себе, зар можете бити толико наивни да верујете да савети националних мањина могу да се зауставе пред искушењем сепаратистичких тенденција и потпуне самосталности од државе Србије?

Онај ко регионализује Србију – разбија је свесно, и под фирмом преко потребне децентрализације прави даљу дезинтеграцију државе Србије.

Зато једини одговор представља разбијање актуелног режима и јачање државе Србије на централном нивоу, уз укидање свих покрајина и региона, као и истинску широку подршку локалним самоуправама.

За Параду против режима и система

Изузев новог провокативног мамца да се лице Србије поново представи свету као злочиначко, насилно, фашистичко и ксенофобично, најављена геј парада нема другог смисла. Њену позадину која доноси промоцију идеологије хомосексуализма, симболичко освајање престонице и потоње ширење у све поре друштва одавно смо раскринкали. То сада није оно најбитније.

Најбитније је скренути пажњу свих нас са наметнуте теме геј параде као нове шансе за прогоне изнутра и оцрњивање споља и усмерити је на режим и систем који нас је довео до геј параде и њен је отворени покровитељ и спонзор. Јер наша крилатица гласи: „Какав режим – таква парада!” Ако геј парада може да послужи томе да се суочимо не са промотерима идеологије хомосексуализма и понеким хомосексуалцем који се ту нађе већ са режимом и комплетним системом који иза њега стоји – онда је она дошла у прави час.

Можемо ли одбранити Косово и Метохију ако не одбранимо Београд од промене комплетног идентитета нације којој је тај град престоница? И јесмо ли сви свесни чињенице да се постојећа политичка, социјална, културна и сва друга незадовољства коначно сусрећу у једној моралној тачки која нам је неопходна за стварање широког оперативног покрета отпора против система који нас је разорио по свим нивоима? ** Режимске и антирежимске интеграције**

Нема данас у Србији више потребе за великим темама, коментарима, анализама, теоријама и програмима. По претходно изложених седам питања постоји само или/или став, опредељење, сврставање, акција и више никакве нијансе. Или подржаваш режим или си против њега!

Актуелна власт, која је несумњиво у својој завршној фази, настојаће да изврши режимске интеграције и у себе усиса све потенцијалне тачке отпора: од преосталих слободних интелектуалаца, преко медија, до невладиних организација, опозиције и Цркве. Са друге стране, од истог материјала који режим у овом часу покушава да сломи и превуче на своју страну, а посебно од нових снага са друштвене маргине, ствара се читав фронт не само против актуелног режима већ против читавог друштвеног система у Србији који је корумпиран, неморалан, антисоцијалан, анационалан и канцероген по све елементе друштвеног живота.

Поставља се само једно питање: око кога се окупити у овом друштвеном покрету? И велики број других потпитања: хоћемо ли поново дати шансу да са нама у истом фронту буду они који многе досадашње испите нису положили? Хоћемо ли на чело поставити оне који се не разумеју у овај посао, али су најгласнији и најдрскији у својим амбицијама? Хоћемо ли дозволити да страни фактор изнова контролише наш фронт и исход након наше потенцијалне победе? Како да се конкретно повежемо и организујемо сви ми који смо љути на све око себе што мирише на режим?

Око кога се, дакле, окупити? Немамо ту врсту илузије да Српски сабор Двери може сам и да је најпаметнији у свему. Али имамо право да након 12 година рада и борбе затражимо антирежимске и, још прецизније речено, антисистемске интеграције у Србији – свих оних појединаца, група и организација које су незадовољне системом који нас понижава као породичне људе, слободне грађане и Србе. И не бежимо од сопствене одговорности да заузмемо место које се од нас очекује у том фронту. Сматрамо да нема другог избора осим ући у директну и организовану заједничку борбу за дефинитиван слом овог режима и система на коме почива. Шта Ви кажете и где сте у свему овоме?

Аутор је један од оснивача часописа ДВЕРИ СРПСКЕ и секретар Управног одбора Српског сабора Двери.