Зашто се у Србији емитује антисрбски филм чији су спонзори Хрватска и НАТО?

После готово двадесет година снисходљивости Београда према западном делу међународне јавности, у којим се Србија ,,суочавала са својом мрачном прошлошћу“, одрекла свих официра, војника и политичара које је Хашки трибунал тражио, подвргла све своје интересе евроинтеграцијама, посветила се ,,нормализацији односа“ са својим делом територије, а своју комплетну политику посветила ,,очувању мира и стабилности“, многи би помислили да смо макар заслужили то да улога главних негативаца у филмовима и ТВ програмима више не буде резервисана за Србе. Многи би помислили да је у светлу бруталности које је недавно починила нпр. Исламска држава имиџ ,,злих Срба“ досад превазиђен. И у томе би, авај, многи погрешили.

КАД АМЕРИКАНЦИ СЛУШАЈУ ТОМПСОНА

Најновији деманти ових закључака долази у форми филма франко-немачке продукције под називом ,,Renegades”, коме је режију радио Американац Стивен Квејл, а сценарио Француз Лук Бесон. Стилски и садржајно потпуно американизован, овај акциони филм представља имагинарну причу о одреду америчких специјалаца из чувених ,,морнаричких Фока“ који тражи изгубљено нацистичко благо по ратној Босни ’95. Ипак, основна тема потраге за благом пада у сенку упечатљивије споредне радње у којој је злочиначки карактер Срба доминантан.

Једна од првих сцена филма (spoiler alert) осмишљена је тако да прикаже наводну ненадмашност и софистикованост америчких специјалаца. Тако дотични одред одлази на специјални задатак киднаповања србског генерала Милића, наравно оптуженог за ратне злочине, и то из његовог штаба, негде у Сарајеву. Један део одреда је прерушен у новинаре који, под параваном израде интервјуа са генералом, пролазе његово комплетно обезбеђење, док други део врши неприметни (или како то Американци воле да кажу ,,стелтни“) амфибијски десант са Миљацке (чија обала у филму изгледа као Нормандија на Дан Д) на комплекс у којем се налази генерал Милић.

Како гледалац не би имао никаквих недоумица око тога колико је Милић зао, он ,,новинаре“ поздравља реченицом: ,,Можда ћу дати да вас све живе одеру кад се све ово заврши“. Након симултане акције у којој ,,новинари“ оружјем скривеним у камерама убијају Милићево обезбеђење, а десантни тим разноси под просторије како би се сви заједно евакуисали са онесвешћеним генералом, следи спектакуларна сцена бекства у заплењеном југословенском тенку М-84 кроз српске линије око Сарајева.

Бесонови Срби су наравно неспособни да након четири године рата зауставе један једини тенк и гине их ко зна колико у размени ватре са америчким специјалцима. Након хиљадите варијације на тему сцене ,,надређени амерички официр чита буквицу несташним америчким војницима јер су испали превише мачо“, у овом случају зато што су Милића киднаповали мало бучније него што је требало, цео одред одлази да се опусти у локалној кафани Корзо у којој, зезања без, трешти Томпсонова песма ,,Бојна Чавоглаве“! Маринци се смеју и испијају пиво, док се у позадини разговетно чује стих ,,Стићи ће вас наша рука и у Србији“.

Након овога, непотребно је детаљно описивати остатак филма који обилује бесмисленим акционим сценама у којим Срби, наравно, промашују сваку мету, амерички извиђачки хеликоптер митраљезима обара србски МиГ-21 који га три пута промашује ракетама ваздух-ваздух, и слично. Узгред, интересантно је да сви ,,србски“ војници у филму говоре са јаким хрватским акцентом.

На крају филма, ,,Фоке“ успевају да нађу нацистичко благо вредно преко 300 милиона долара и, одлуком надређеног официра, исто највећим делом донирају конобарици из ,,Корза“ која има своју НВО за обнову и развој БиХ. Сваки од специјалаца добија по три-четири хиљаде долара компензације за труд око блага, али су они сви срећни јер знају да су учинили нешто добро, хумано и амерички несебично, ризикујући своје животе за просперитет Босне и Херцеговине.

ЗАШТО БАШ САДА?

Уосталом, кад је, негде на средини филма, дотична конобарица испричала једном од маринаца како су сва села у њеном крају збрисана, он је крајње емпатично одговорио: ,,Госпођице, зато је НАТО овде“. Суптилна промоција НАТО-а и Хрватске која се провлачи кроз цео филм није случајна – специјални партнери филма су НАТО одсек за односе с јавношћу и Филмски подстицајни програм Републике Хрватске, што се може видети и у одјавној шпици, додуше написано веома ситним словима.

Све наведене глупости које красе радњу филма наравно не би биле вредне писања текста, да није једне поражавајуће чињенице. Овај НАТО/хрватски пропагандни филм, који промовише убијање србских војника, Србе представља као злочинце и рекламира усташке песме, тренутно се даје у биоскопима по нашој земљи. То, макар за сада, није засметало Министарству културе, ни србској јавности која је, ваљда, презаузета урнишућом критиком ,,Немањића“, док се по Београду пуштају филмови у којим се слави НАТО који је исти тај Београд бомбардовао пре неколико година.

Бес који ово изазива може се мерити једино са ужасом реалности одсуства културне хигијене, па и основног самопоштовања у Србији. Они оптимистичнији би помислили да се ради о пуком немару српске филијале аустријског ,,Синеплекса“ која просто копира биоскопске репертоаре из иностранства по комерцијалној формули ,,пуштамо у Србији оно што је популарно у свету“. Међутим, премијера филма ,,Renegades”, у Србији названог ,,Језеро тајни“, у Европи је одржана још почетком септембра прошле године, па је такав закључак очигледно погрешан. Напротив, неко је морао да погледа овај филм још тада и одлучи да га емитује у Србији тек када га види остатак света.

Неко ће рећи да придајем непотребан значај смећу које је с правом оцењено нулом на Rotten Tomatoes. Можда је то тачно, али морало би да нас забрине то што се из неког чудног разлога тема ,,Срба злочинаца“ повампирила у филмским круговима са Запада. Присетимо се почетка фебруара и скандалозног ,,документараца“ Моргана Фримена за Националну географију у којем гледаоцима сервира објашњење рата у БиХ као геноцидној инвазији Србије на Босну, потпуно занемарујући вишевековно присуство Срба у овој земљи.

Имајући у виду да се у свету филма, посебно на нивоу на којем су Фримен и Бесон, уметност често преплиће са политиком и нимало уметничким интересима закулисних лоби група и институција (примера ради, америчка војска и безбедносне агенције су утицале на сценарије, режију и продукцију најмање 1.800 филмова и ТВ серија у САД, укључујући чак и забавна остварења Марвела), поставља се непријатно питање – зашто је некоме потребно да баш сада, оваквим филмовима, подсети светску јавност да су Срби негативци?

Да ли је неки нови „Ruder & Finn“ добио задатак да, буђењем старих стереотипа, припреми психолошки терен за неку нову рунду балканског насиља, коју нам ове године предвиђа и амерички Савет за спољне односе?

Војислав Гавриловић,
Стандард