Открића која мењају свет: Пет изума „руског Архимеда“ Ивана Кулибина

По којим проналасцима се чувени руски геније највише прославио?

1. Теорија и пракса изградње мостова 

Пројекат моста преко Неве, Иван Кулибин, 1776. године.

Уметничке радионице А. И. Вилборга

Иван Кулибин (1735-1818) радио је од 1770-их до почетка 1800-их на подизању сталног моста са једним сводом преко Неве у Санкт Петербургу. Он је направио модел који функционише израчунавши притисак на конструкцију у различитим деловима моста, иако у то време још није постојала теорија мостоградње.

Кулибин је чак формулисао и низ правила везаних за науку о отпорности материјала, која су потврђена знатно касније. Сви прорачуни конструкције моста предати су Академији наука, а проверио их је чувени математичар Леонард Ојлер.

Међутим, и поред одобрења које је дала Академија власти нису издвојиле средства за изградњу моста.

2. Протетско стопало 

Протеза потколенице према Кулибиновој конструкцији.

Archive photo

Кулибин је представио петербуршкој Медицинској и хируршкој академији неколико механичких ногу. Све су то биле за оно време врло напредне протезе доњих екстремитета које су могле да послуже уместо ноге која је изгубљена изнад колена. „Тестирање“ прве верзије протезе направљене 1791. године извршено је уз помоћ поручника Сергеја Непејецина.

Протеза уместо стопала није омела овог официра да направи успешну каријеру. Успео је да стигне до чина генерал-мајора и добио је надимак Гвоздена нога. Цео живот је проживео сасвим нормално, тако да скоро нико није ни знао зашто генерал мало храмље.

3. Рефлектор 

Кулибинов фењер са огледалима.

Archive photo

Кулибин се бавио и оптичким инструментима, тако да је 1779. године представио петербуршкој јавности свој нови изум – рефлектор. Системи огледала у којима се прелама светлост постојали су и раније (они су коришћени на светионицима), али је Кулибинов дизајн био далеко ближи савременом рефлектору. Једна свећа унутар полусфере коју су чинила огледала давала је снажну усмерену светлост.

Мајстор је лично направио неколико рефлектора по индивидуалној наруџбини власника бродова, а по истом систему је направио и компактни фењер за кочије. Од тога је имао одређени приход,али тада није било заштите ауторских права, тако да су и други мајстори масовно правили „Кулибинове фењере“, што је знатно „оборило цену“ овом изуму.

4. Спирални лифт 

Иван Миодушевски, Уручивање писма Катарини II.

Стара руска императорка Катарина II замолила је Кулибина да направи згодан лифт за прелазак са спрата на спрат у Зимском дворцу. Наравно, она је хтела да тај лифт буде у облику фотеље, што је за Кулибина био прави изазов. Требало је да лифт буде отворен одозго, што значи да га није могуће закачити сајлом за чекрк, а не би било удобно да се фотеља „закачи“ одоздо помоћу сајле.

Кулибин је оштроумно решио ово питање: причврстио је столицу за дугачак навој, тако да се она по њему кретала као матица. Катарина је седела на свом мобилном трону, а слуга је окретао вратило и то окретање се преносило на осовину навоја тако да се столица подизала на други спрат. Кулибинов спирални елеватор је довршен 1793. године. Други сличан механизам направио је Елиша Отис у Њујорку тек 1859. године.

5. Брод на „водени“ погон 

Пловило И. П. Кулибина са стране и одозго.

Archive photo

Руски проналазач је смислио како теретни бродови сами себе да вуку узводно. Дошао је на идеју да на брод намонтира два точка са лопатицама. Природни ток воде у реци покретао је те точкове и тако се на њих намотавало уже везано за сидро бачено испред брода. Тако се брод помоћу енергије воде сам приближавао сидру.

На такав брод је 1782. године натоварено скоро 65 тона песка. Испоставило се да је он поузданији и далеко бржи од бродова које су вукли волови или бурлаци.

Кулибин је 1804. године направио други такав брод, и он је био двоструко бржи, али Канцеларија за водени саобраћај на двору Александра I одбацила је ту идеју и забранила финансирање, тако да је овај пројекат угашен. Много касније су се у Европи и САД појавили бродови који су сами себе вукли према сидру користећи као погон енергију паре.

Јулија Шампорова,
Russia beyond