Сеоба „Сеобе Срба”

Многи туристи који долазе у Патријаршијски двор у Сремским Карловцима чине то и због слике Паје Јовановића која се тамо одавно не налази, а чију је прву верзију цензурисао патријарх Георгије Бранковић.

У не­ка­да­шњој све­ча­ној тр­пе­за­ри­ји Па­три­јар­шиј­ског дво­ра, а да­нас јед­ној од про­сто­ри­ја ри­зни­це Му­зе­ја СПЦ у Срем­ским Кар­лов­ци­ма, мо­ну­мен­тал­на сли­ка Па­је Јо­ва­но­ви­ћа „Се­о­ба Ср­ба” пре­кри­ва­ла је чи­тав ју­жни зид. Мно­ги ту­ри­сти ко­ји до­ла­зе у Па­три­јар­шиј­ски двор, чи­не то и због сли­ке ко­ја се та­мо одав­но не на­ла­зи! 

Сли­ка је има­ла уз­бу­дљи­ву суд­би­ну, баш као и њен на­ру­чи­лац, ства­ра­лац и ли­ко­ви на њој. Мо­ну­мен­тал­но де­ло „Се­о­ба Ср­ба” до­жи­ве­ло је цен­зу­ру па­три­јар­ха Ге­ор­ги­ја Бран­ко­ви­ћа, а по­том још не­ко­ли­ко вер­зи­ја и се­о­ба. 

Пре­крет­ни­ца у ства­ра­ла­штву Па­је Јо­ва­но­ви­ћа и ула­зак у но­ву, исто­риј­ску и по мно­ги­ма ње­го­ву нај­зна­чај­ни­ју фа­зу, озна­чи­ла је упра­во 1895. го­ди­на, ка­да је до­био две зна­чај­не по­руџ­би­не за Ми­ле­ни­јум­ску из­ло­жбу, ко­ја је тре­ба­ло да се одр­жи у Бу­дим­пе­шти на­ред­не го­ди­не.

Са­бор­ски од­бор у Срем­ским Кар­лов­ци­ма с па­три­јар­хом Ге­ор­ги­јем Бран­ко­ви­ћем на че­лу на­ру­чио му је гран­ди­о­зну исто­риј­ску ком­по­зи­ци­ју „Се­о­ба Ср­ба под па­три­јар­хом Ар­се­ни­јем Тре­ћим Чар­но­је­ви­ћем”, док је од вр­шач­ког Му­ни­ци­пи­ја при­мио по­руџ­би­ну за сли­ку „Вр­шач­ки трип­ти­хон”. 

Сти­ца­јем по­ли­тич­ких, а не умет­нич­ких окол­но­сти, са­мо се дру­га сли­ка на­шла на ве­ли­кој пе­штан­ској из­ло­жби. На­и­ме, Ге­ор­ги­је Бран­ко­вић ни­ка­ко ни­је био за­до­во­љан умет­ни­ко­вим ви­ђе­њем Ве­ли­ке се­о­бе Ср­ба. Па­три­јарх је од Јо­ва­но­ви­ћа за­тра­жио да за по­тре­бе пред­ста­вља­ња Ср­би­је у Бу­дим­пе­шти на­сли­ка де­ло ко­је ће по­ка­за­ти да су Ср­би до­шли на тло Аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је, не у збе­гу, већ као ор­га­ни­зо­ва­на вој­на це­ли­на. И то на по­зив са­мог ца­ра. 

– С об­зи­ром на по­ли­тич­ку по­ру­ку ко­ју је по­гла­вар Кар­ло­вач­ке ми­тро­по­ли­је же­лео да упу­ти јав­но­сти Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је, Па­ја Јо­ва­но­вић је био су­о­чен са из­у­зет­но те­шким и де­ли­кат­ним за­дат­ком. Сли­ка је алу­ди­ра­ла на др­жав­но-прав­ни по­ло­жај Ср­ба у Аустро­у­гар­ској мо­нар­хи­ји и пра­во на на­ци­о­нал­ну ин­ди­ви­ду­ал­ност – ка­же Дар­ко Па­ри­по­вић, ку­стос ри­зни­це Му­зе­ја СПЦ у Кар­лов­ци­ма. 

Мо­ну­мен­тал­на ком­по­зи­ци­ја тре­ба­ло је да пред­ста­вља вр­хун­ску тач­ку срп­ског исто­риј­ског сли­кар­ства у де­вет­на­е­стом ве­ку. Те­ма је иза­бра­на по узо­ру на исто­риј­ску ком­по­зи­ци­ју Ми­ха­ља Мун­ка­чи­ја „Ар­пад осни­ва ма­ђар­ску др­жа­ву”, на­сли­ка­ну за угар­ски пар­ла­мент 1893. го­ди­не. 

На про­стра­ном плат­ну пред­ста­вљен је умор­ни рат­нич­ки на­род ко­ји под вођ­ством ста­рог па­три­јар­ха, ко­ме је Јо­ва­но­вић дао лик па­три­јар­ха Ге­ор­ги­ја Бран­ко­ви­ћа, са су­ро­вог Ори­јен­та од­ла­зи у же­ље­ну, ци­ви­ли­зо­ва­ну Евро­пу. Ка­ко је Ми­лош Цр­њан­ски за­пи­сао, „у обе­ћа­ну зе­мљу ме­да и мле­ка”. 

Ни па­три­јарх ни слав­ни сли­кар, ме­ђу­тим, ни­су мо­гли ни да прет­по­ста­ве да ће сли­ка до­жи­ве­ти суд­би­ну ју­на­ка на њој. 


Про­сто­ри­ја где је не­кад би­ла из­ложе­на сли­ка Па­је Јо­ва­но­ви­ћа,
Фо­тографије (Ан­ђел­ко Ва­си­ље­вић) / Политика

Пр­во­бит­на вер­зи­ја сли­ке, до­вр­ше­на 1896. го­ди­не, при­ка­зу­је се­о­бу Ср­ба из 1690. го­ди­не, кад је на­род под при­ти­ском Ту­ра­ка кре­нуо у збег са Ко­со­ва, и то баш она­ко ка­ко ју је умет­ник ви­део и нај­пре за­ми­слио. На јед­ној стра­ни на­сли­ка­ног плат­на су па­три­јарх, вој­ни­ци, ко­ња­ни­ци, док на де­сној стра­ни ком­по­зи­ци­је хо­да­ју умор­ни на­род, ов­це, сто­ка… 

Та, де­сна стра­на сли­ке, ни­ка­ко се ни­је до­па­ла на­ру­чи­о­цу, па је Јо­ва­но­вић на­сли­као дру­гу вер­зи­ју ве­ћих ди­мен­зи­ја, овог пу­та без на­ро­да и ова­ца. 

Та­ко је же­ну с де­те­том у на­руч­ју за­ме­нио рат­ник на ко­њу. Ста­до ова­ца за­ме­ње­но је вој­ни­ци­ма пе­ша­ци­ма, а епи­ско­пу Иса­и­ји Ђа­ко­ви­ћу, ко­ји сто­ји по­ред па­три­јар­ха Чар­но­је­ви­ћа Тре­ћег, у ру­ке је ста­вљен сви­так са злат­ним цар­ским пе­ча­том Ле­о­пол­да Пр­вог, ко­јим се срп­ском на­ро­ду у ца­ре­ви­ни га­ран­ту­ју при­ви­ле­ги­је. 

Пре­пра­вља­ју­ћи сво­је „Се­о­бе”, Јо­ва­но­вић не успе­ва да на вре­ме за­вр­ши рад за ве­ли­ку из­ло­жбу. Две вер­зи­је при­че пра­те да­ље лу­та­ње плат­на, а ве­зу­ју се за по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та. Пре­ма јед­ној, уста­ше су пре­пра­вље­ну Па­ји­ну сли­ку ко­ја се на­ла­зи­ла у Па­три­јар­шиј­ском дво­ру у Срем­ским Кар­лов­ци­ма и пре­кри­ва­ла цео ју­жни зид све­ча­не тр­пе­за­ри­је на 24 ква­драт­на ме­тра, исе­кли из ра­ма и ба­ци­ли је у по­друм. 

Пре­ма дру­гој вер­зи­ји, плат­но од­ла­зи у За­греб, не­по­зна­то је ка­ко и на ко­ли­ко ду­го, а по­том би­ва вра­ће­но ку­ћи – на зид тр­пе­за­ри­је кар­ло­вач­ке па­три­јар­ши­је. 

Ка­ко год би­ло, чу­ве­но плат­но кра­си са­лу бе­о­град­ске па­три­јар­ши­је, у ко­јој за­се­да Си­нод Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве. 

Александар Апостоловски,
Политика