Ритам дисања утиче на наше понашање

Контрола даха = контрола ума
 

Живот започиње удахом, завршава издахом. Између тога – дишемо. Аутоматски, спонтано, природно… Дишемо чак и онда када тога нисмо свесни. Убрзано и плитко када смо уплашени или узнемирени, успореније и тише када смо релаксирани… Једноставно је – удах, издах… И то је то!

 

Да ли је? Не баш, рећи ће они који “свесно дишу”, они који знају да контрола даха значи контролу ума. Не баш, рећи ће и научници који се баве проучавањем овог “феномена” живота. Они који знају да дисање утиче на поједине функције нашег мозга, али и да је простор за даља проучавања овог природног процеса непрегледан.

 

Најновије истраживање, спроведено на чикашком универзитету Нортхwестерн, бавило се ритмом дисања. Том приликом утврђено је да начин на који дишемо може утицати на неуронске активности, што доприноси бољем памћењу, али утиче и на наше емоционално стање. Дисање, дакле, није само пуко узимање кисеоника, већ је повезано са функцијом мозга и нашим понашањем. 

 

 

Поједине особе, које су учествовале у истраживању, биле су, рецимо, у стању да уплашено лице идентификују много брже, ако су се сусреле са њим у тренутку када су им удисаји и издисаји били усклађени. Такође, вероватноћа да запамте објекат пред собом била је већа ако су у тренутку када су га угледали удахнули ваздух, а не издахнули. Ефекат би изостао уколико су у том тренутку дисали на уста.

 

“Уочена је драматична разлика у активности мозга, у амигдали (део мозга одговоран за испољавање и доживљавање емоција) и хипокампусу (мождана структура која игра важну улогу у процесима памћења и просторној навигацији) приликом удисања и приликом издисања”, каже Кристина Зелано, асистент професора на катедри за неурологију Нортхwестерн Университy Феинберг Сцхоол оф Медицине. “Када удахнемо стимулишемо неуроне у олфакторном кортексу, амигдали и хипокампусу широм лимбичког система”, објашњава госпођа Зелано, један од аутора ове научне студије објављене у часопису “Тхе Јоурнал оф Неуросциенце”.

 

Научници су ове разлике у активностима мозга најпре уочили проучавајући пацијенте са епилепсијом, који су имали заказане операције мозга. Наиме, недељу дана пре операције хирург је имплантирао електроде у мозак пацијената, како би идентификовао порекло њихових напада. То му је омогућило да добије електро-физиолошке податке директно из мозга пацијента. Снимљени електрични сигнали показали су да активност мозга флуктуира дисањем. Активност се дешава у деловима мозга где се обрађују емоције, сећање и мириси.

 

Ово откриће навело је научнике да се запитају да ли когнитивне функције, типично повезане с овим подручјем мозга, посебно обрада страха и меморија, такође могу бити повезане с дисањем.

 

Истраживање је обухватило шездесетак људи. Њихов задатак био је да што је могуће брже одреагују на уплашен или изненађен израз лица извесне особе на слици која им се покаже, док научници снимају њихово дисање. Све се, наравно, одигравало у лабораторијским условима. Требало је, дакле, хитро “препознати” о којој емоцији је реч.

 

Ево до чега се дошло. У тренутку када је сусрет са сликом лица пратио удисај особе која се подвргла истраживању, она је била у стању да много брже детектује страх, него у тренутку издисаја. Ово се, међутим, није догодило приликом погледа на “изненађено” лице. Ефекти су били много слабији и када су испитаници извршавали исти задатак, а при том су дисали на уста. Једино код назалног дисања јавиле су се извесне специфичности приликом погледа на уплашено лице.

 

У експерименту, чији је циљ била процена меморијске функције (везане за хипокампус), истим особама показане су слике предмета на екрану компјутера и речено им је да их запамте. Нешто касније од њих је тражено да се присете онога што су видели. На основу резултата научници су увидели да је памћење било боље када је поглед на слику пратио удах.

 

На основу свега наведеног може се рећи да убрзано дисање може бити корисно када се неко нађе у опасности. “Када сте у стању панике ваше дисање се убрзава, што резултира тиме да проводите пропорционално више времена инхалирајући, него када сте опуштени и мирни. Стога, природни одговор нашег тела на страх, са убрзаним дисањем, може имати позитиван утицај на функционисање мозга и резултирати бржим одзивом на опасности из окружења, објашњава Кристина Зелано.