„Од Курила до Калињинграда: обичаји народа Русије"

Поштовани, настављамо серију емисија у којима вас упознајемо с обичајима народа Русије.  Данас ћемо вам испричати нешто о Евенима, једном од староседелачких народа Јакутије.

Источни Тунгузи, Ламути, Евени, тако су се у различита времена називали Евени и Евенки, узгајивачи јелена и ловци у тајги. Ламутима (од речи „ламу" - море) су се у Русији пре револуције називали Евени, а Тунгузи - Евенки. По две верзије појам „евен" се повезује или с древним узгајивачима јелена „увањ", који се помињу у кинеским изворима из 7. в. н.е., као становници планинске тајге у Забајкаљу, или са дословно евенском речју источних говора „евен" - „мештанин", „овдашњи", „онај ко је дошао из планина".
 

Евени и Евенки, староседеоци Јакутије, спадају у тунгуско-манџуријску групу алтајске језичке породице. Већина научника сматра да је место њиховог порекла планинска регија тајги у Прибајкаљу. По овој верзији, основа древне „пратунгузијске" културе почела је да настаје у Источним Сајанама, горњем току река Јенисеј и Селенга још у неолиту. Повод за расељавање древних ловаца-пешака, који су говорили на тунгузијском језику, из Прибајкаља у сибирску тајгу у првим вековима нове ере били су сточари који су дошли до Бајкала. Управо у то време су се Тунгузи  појавили на територији Јакутије.
 

У епохи бакарно-каменог века формирани су елементи будуће тунгузијске културе: лук  у облику слова М, широке скије, земљани лонци-огњишта, ливене перле, округле значке, урезани орнамент од три кратке паралелне линије, почетак шаманства.
 

У време доласка Руса у 17. веку Евени су већ били формирани етнос. Они су живели и сад живе у блиском суседству с Јакутима, Чукчама, Корјакима и Јукагирима. Зато у домаћинству и култури Евена има много црта које их чине сроднима с овим народима. Номадско гајење јелена, лов на дивље животиње које дају месо и крзно, риболов, понекад с великим радиусом номадских путовања представљају основу живота Евена.
 

Постојала су два типа станишта: евенски шатори од јеленске коже и чукотско-корјакски округли шатор. Одећа народа је по саставу ношње и кроју личила на евенску. Вез се налазио на шавовима и ивицама одеће, како би „спречавао" продирање злих духова у одећу. Орнамент на одећи, најчешће геометријске шаре, поседовао је одређену сакралну моћ, која је власнику ствари сугерисала осећај сигурности и нерањивости.

У свакодневном животу Евена постојао је обичај „нимат" - колективна подела намирница добијених у лову и риболову. Након повратка кући ловац је морао да даје плен једном од суседа из станишта, који га је делио свим породицама. „Нимат" се посебно строго поштовао у случају да је плен био медвед, који се код Евена сматрао светом животињом.
 

Породице Евена су биле патријархалне. Без обзира на то, у односима се запажао независтан пложај жене у породици.
 

Свадбени обред код Евена углавном личи на евенкски. За невесту је плаћан откуп - „тори". Његова вредност је била два-три пута већа од мираза. Након уплате откупа родитељи и други рођаци невесте довозили су је с миразом код младожењиних родитеља. Млада је три пута обилазила круг по сунцу око шатора од јеленске коже, затим су је родитељи предавали младожењи. Након овог обреда млада је улазила у шатор, где је већ била обешена нова завеса изнад кревета за младенце. Вадила је свој котао и кувала месо убијеног јелена. Мираз се качио ван шатора тако да сви могу да га виде.
 

Приликом рођења детета у стаду је за њега издвајан одређени број јелена. Удајући се девојка је у мираз добијала стадо настало размножавањем ових јелена.

У евенском традиционалном календару сваки месец је почињао од младог месеца. У дане солистиција отварала су се врата у „вишњи" свет. Као његово земаљско „предворје" служила су два листопадна дрвета између којих се затезао канап с везаним власима узетим испод врата светог јелена. У време обављања овог календарског обреда човек, који је изашао на ова „небеска" врата као да се претварао у „птицу-јелена", а затим у „птицу-белог ждрала-јелена".
 

У евенском фолклору велики значај је придаван бајкама и легендама-предањима. Међу народним епским песмама посебно су занимљиве биљине о јунацима-женама које у такмичењима побеђују мушкарце.
 

У традиционалној народној уметности Евена значајно место је заузимало коло „сеедје", које носи религиозно-обредни карактер. Овакве колективне игре су се одржавале у пролеће и лето на традиционалним годишњим сусретима.
 

У музичкој традицији Евенка постоје личне народне инструменталне мелодије и игре, песме необичних жанрова - „мухоморне", „пијане", „сањиве" и др. Распрострањени су обичаји импровизације песама и инструменталних мелодија различитим поводима (поздравне песме и песме за госте, које домаћин импровизује у част госта), „пријатељства по песми" и поклањање песама. Песме, песме-игре (по правилу, с цртама пантониме), народне инстументалне мелодије, шаманске ритуалне песме, музика прешаманских радњи (празници-игре Јелена, Медведа и др.), бајки и епоса - музичка сфера је богата и разноврсна. А жанрови се групишу у циклусе: календарско-радни, ритуално-култни, плесачко-играчки, племенски-породични-свакодневни, митско-епски и др.
 

Главни музички инструмент су даире различитих типова (музички симбол, пројекција-модел обитавалишта-шатора, Земље, Месеца, Сунца, Васионе, олење мушког принципа, као и волшебни посредник између људи и духова; како каже пословица узгајивача јелена, постоје „три свете ствари: јелен, кресиво и даире"). Веома су распрострањене усне дромбуље (такозване даире за усне, „женски" аналог даира), „пропелери"-зујалице, метална звонца, звечке, чегртаљке, користе се дувачки и жичани инструменти - музички лукови.

Посебно место у култури Евена и Евенка заузима шаманство. По правилу, то је обраћање духовима-домаћинима одређеног краја - гора, река, потока, као и позивање духа-покровитеља лова и других духова, на пример, духа-домаћина штапа који држи јурту и духа-домаћину даира.
 

Практично у свим шаманским текстовима одражава се уређење Васионе. Она се дели на три сфере: средњи свет - свет људи, горњи свет - свет врховног божанства и доњи свет - свет мртвих.
 

У току обављања ритуала шаман или шаманка се подижу из средњег света (Орто-Дојду) на горе, ка божанству Ајии, или се спуштају у свет злих духова како би из њега извукли душу болесног човека. Непоновљив је опис ове праксе својеврсне размене - повратка злог духа, који је изазвао болест у доњи свет и повратка душе болесног човека у свет живих људи.
 

Упадљиву особеност ритуелних текстова представљају речи-подражавање крика различитих птица (ономатопеја), као и усклици без сопственог значења, који служе као имитације комбинација звукова који имају значење.

До 1932. године Евени нису имали писменост. Поједине евенске текстове руском азбуком су записивали само истраживачи (на пример, ламутско-руски речник из 1925. године). Абецеда на латинској основи за евенски језик одобрена је 1932. године на Првој Сверуској конференцији за развој језика и писмености народа Севера. 1936. године писменост  је замењена ћириличном.
 

Евени су били једни од народа Севера међу којима је хришћанство било највише раширено. Томе је помогла активна мисионарска делатност. У местима где су Евени били расељени грађене су православне цркве и капеле. Педесетих година 19. в. протојереј Попов је на евенском језику издао текстове молитава, Јеванђеље и „Тунгузијски буквар" на црквеној основи. У 19. веку хришћанство је обухватало практично све стране живота Евена: рођење, брак, смрт, понашање у свакодневном животу, обављање обреда и празника, све је било регулисано православном традицијом. Тада су се и у уређењу дома, независно од његовог типа, налазиле иконе, које су се приликом пресељења преносиле уз помоћ јелена који је за то био специјално одређен. У 20. веку, у периоду активне антирелигиозне пропаганде, усмерене против хришћанства, међу Евенима се могла запазити тенденција типична за сибирске народе - делимични повратак фрагментима обредности животног циклуса и норми занатског и свакогневног понашања, традиционалном схватању света и шаманизму, посебно међу представницима старијих генерација.
 

По подацима пописа становништва из 2002. године број Евена који живе на територији Русије износи 19 хиљада људи.