Дечани и Русија

Овог лета премијер-министар Русије, Владимир Путин, потписао је одлуку о давању добровољног прилога за УНЕСКО у износу од 2 милиона америчких долара за финансирање радова на обнављању православних српских светиња на територији Косова. Овај корак представља наставак давнашње традиције покровитељства Русије према православном спрском народу. Сачували су се историјски подаци о томе да су српски монаси добијали различиту помоћ још у време Ивана Грозног. Многи српски манастири су се у најтежим годинама свог постојања уздали управо у заштиту Русије. Између осталих, и манастир Дечани. Ову обитељ је 1327. године основао свети краљ Стефан Дечански. Светом Стефану је посвећен посебан молебан, који се и данас чује међу манастирским зидинама.


Од самог оснивања, без обзира на османски јарам и два светска рата, духовни живот у Дечанима практично никад није престајао. Међутим, до средине XIX века манастир је постепено деградиран. Кад је 1857. године Дечане посетио руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Фјодорович Хилфердинг, они су били у жалосном стању: бројчано стање братије било је свега 15 људи, а у околини су живели претежно Албанци, који су се бавили пљачком. Парохијани обитељи били су само неколико српских породица, због тога су монаси живели једино од милостиње, која се прикупљала у српској кнежевини. Након посете Александра Хилфердинга свештенство Дечана одлучило је да прибегне помоћи Русије, која је више пута помагала Српској Цркви. Зато су крајем 50-их година 19. века у Русију за прикупљање милостиње били послати дечански јеромонаси Агатангел и Кирило са светом реликвијом: напрестоним крстом светог цара Душана с честицом Животворног Крста. Они су неколико година прикупљали милостињу. 1862. године у Архангелску су од прилога, сакупљених у целој Русији, за Дечане изливена 4 звона, а наредне године руске фрегате „Димитрије Донски" и „Осљабја" допремиле су их у црногорску луку Бар.
 

Пред крај XIX века односи између Русије и Србије били су веома хладни, пошто је за време владавине краља Милана Обреновића аустријски утицај постао доминантан. Међутим, манастир су могли да спасу само Руси, стога се митрополит Рашко-Призренски Никифор (Перић) 1902. године обратио јеросхимонаху Кирилу (Абрамову) из атонске келије светитеља Јована Златоуста с молбом да се руски монаси настане у Дечанима. Следеће године, уз пристанак становника општина Призрена, Пећи и Ђаковице, обитељ је предата у надлежност руских монаха, а настојатељ је постао Кирило (Абрамов). Манастир је узет под посебно покровитељство руског конзула у Призрену.

Од тада почиње прави препород обитељи: за 28 руских монаха саграђен је нови братски конак, отворена је школа за децу из села и болница. 4. фебруара 1905. године цар Николај II потписао је декрет о томе да се сваке године Дечанима исплаћује по 10 хиљада рубаља, што је било веома значајна сума у оно време, и дозволио је да се прикупљају прилози у Русији, због чега је у Одеси с радом започело стално представништво обитељи. У то време у Русији се појављује много књига посвећених народима и православним светињама Балкана, а 1908. године на руском језику ђакон Николај Махров у Санкт-Петербургу објавио је Дечански летопис. Исте године обитељ је посетио познати историчар-византолог, директор Руског археолошког института у Константинопољу, Фјодор Иванович Успенски, који је направио план експедиције за проучавање фресака, данас познатих у целом свету.
 

Међутим, политичке игре у самој Србији довеле су до тога да је 1910. године руски цар Николај II био принуђен да повуче руске монахе из Дечана. Годину дана након тога митрополит Рашко-Призренски Никифор био је приморан да поднесе оставку. И то није било последње искушење које је задесило манастир. За време Првог светског рата он је био разрушен, богослужења су престала да се обављају на неко време. И тада је важну улогу у обнављању духовног живота одиграо руски клир, који је у Србију емигрирао после Грађанског рата. Тако је епископ Сумски Митрофан (Абрамов) постао настојатељ Дечана, а затим је био на челу многобројне манастирске богословске школе. У обитељи се поново чуло руско црквено појање.
 

У годинама Другог светског рата међу дечанским монасима било је и неколико Руса: између осталих, архимандрит Теодосије (Мељник) и монах Герасим. За време фашиста, кад је манастир посетио вице-краљ Албаније, Ђакомини, који је говорио руски, они су му испричали историју обитељи и саопштили о претњама од стране Албанаца. Ђакомини је услишио молбе архимандрита Теодосија и забранио је Албанцима да причињавају било какву штету обитељи.
 

Тако су Дечани сачувани и све до своје смрти 1957. године игуман манастира је био руски архимандрит Теодосије (Мељник).
 

Прави препород манастира почео је 90-их година ХХ века, кад је у њему почео да се повећава број монаха и становника, око Дечана су се досељавале српске породице, које су за време бомбардовања нашле уточиште и заштиту у обитељи. 2004. године манастир је уписан у списак објеката светске баштине УНЕСКО. Данас у обитељи живи тридесетак монаха и становника, а мноштво ходочасника из Србије, Црне Горе и Русије редовно посећује манастир.