Представљамо књижевно стваралаштво уредника Дијаспоре  и песника Душана Нонковића - Теодоровића  

Душан Нонковић  - Теодоровић

Стани , устукни

Стани путниче, стани

На овом светом месту

Земља по којој ходаш

Је с крвљу натопљена

Од Бога датих живота

Ни кривих ни дужних

Безумљем стрељаних

Без милости мучених

Невиних и несуђених

Ничим тужених људи

Да нисмо међ жртвама

Није собом заслужена

Ни заслуга нит истина

Рођењем, гарантована

Зато стани сине Божији

Корак или два, устукни

Тихо се на колена спусти

Пред човеком у себи

Послушај на тренутак

Вапај уморене деце

Беба, мајки, очева

Сестара, браће, тетки

Стрина ујака стричева

Бака, дека и предака

За живота мучених

Зеница спаљиваних

Очију живим вађених

Ничим иком кривих

Недужно поубијених!

Стани!

Да би знао путниче

Како ћеш моћи даље

А да не увредиш себе

И наше упокојене душе

Сваки педаљ земље Српске

Натопљен је крвљу и мукама

Неслућених размера и дубина

Србског народа, свих узраста

Зато се помоли, тихо у себи

За душу њихову и у себи своју

Јер смо сви по крви, чокоту и лози

Божје дело по души и жудњи

Разумом, од Бога нам подареним

Божјим даром даривани

Да по својој вољи умом управљамо

Већ на земљи себи по својој намери

Рај или пакао да стварамо

Не заборави истину ову

И на све стране света шири

Да се никад не заборави

И никад више не понови

Да болесни умови

Овладају умним

Аутор,

Душан Нонковић-Теодоровић

ЗЛОЧИН И КАЗНА

Живот има своју историју древну

древних душа наших што у нама живе

некад живих животу отетих, од нас данас

заборавом нашим  сахрањених људи

Злочин има у ћутању своју црну мету

у забораву других свог семена клицу

а ми живи, свога заборава злочин и казну

ћутња, нам постаде чемерним опелом

васкрснуће греха нашег злочина и казне

Уморство мртвих нашим заборавом

поста нам опомена и уклетост вечна

нама живима, злочин и казна заслужена

што ћутањем својим злочину офирамо

Живот има и у ћутању своју историју

у болној души што тако и усред бола ћути

и у нама живима што ћутањем убијамо

што ћутњом својом злочин одхранисмо

А ми живи што још увек ћутимо “храбро”

на души својој носићемо обележје вечно

свој пртљаг греха злочина и казни

што их тако ћутњом прећутасмо бедно

Колко може још патит народ, који мора

тудје злочине за своје прихваћати немо

џелатима ћутњом на живот право дати

убицама, некад живих људи, Јасеновца

плавих гробница, Јама Лике и Кордуна...

Узалуд се трудите наши крвни душмани,

патиће али заборавити неће никад моћи

убијени ће нас живе вечно опомињати

и стихови писани истином душе у боли

овенчани у вечитој материњској сузи

На Кордуну гроб до гроба

мајка тражи сина свога…

Душан Нонковић-Теодоровић

припремила : Славица Јовановић  новинар и књижевник