Српско национално питање данас

Решавање српског националног питања у последњих 20 година најпре смо дали у руке српским интелектуалцима, за које смо доказано знали да су национално отуђени бескичмењаци са карактерним деформацијама и каријеристичким стилом живота. Од њих се, дакле, ништа није ни могло очекивати и они су по ко зна који пут пали на историјском испиту.

Потом смо своју судбину предали у руке дневне политике, још огавније друштвене баруштине у којој није било никакве достојне националне идеје и у којој владају једино лидерске сујете, кумровачка духовна атмосфера, политичка импотентност, корупција и страначки интереси.

Високи официри Српске Војске (за коју се оправдано може поставити питање када је уопште постала српска од комунистичке и југословенске) такође нису имали политичког осећаја да у неколико пресудних историјских тренутака преузму у своје руке државно вођство и спасу нас од неспособних политичара и издаје српских националних интереса.

Остала нам је само Српска православна црква, као толико пута у нашој историји када су нам све друге националне установе биле уништене или окупиране. Очекивати, међутим, од Цркве да без наше помоћи може да преузме на себе решавање нагомиланих друштвених и националних питања: од беле куге и повлачења ћирилице, преко слома породичних вредности и других социјалних искушења, до губитка националних територија и геополитичких изазова, било би неодговорно.

И СПЦ је данас под посебном присмотром домаћих и међународних центара моћи, који чак боље и од нас Срба добро знају да су границе СПЦ на Балкану видљиве границе некадашње српске државности и српских етничких тероторија на којима смо ако не данас а онда свакако донедавно живели. Зато нас никако не сме изненадити, већ на то треба да будемо спремни, да постоји огромно интересовање да СПЦ више не врши своју историјску функцију очувања српског националног идентитета и по нужди замене за срушене остале националне институције до часа њихове обнове и новог конституисања. Зато овај последњи духовни, морални, национални и државотворни ослонац морамо чувати по сваку цену.

Када нам постане јасно да од српских интелектулаца, политичара и официра не можемо очекивати квалитативни помак у осмишљавању и реализацији српске националне идеје у 21. веку, морамо се ослонити на оне још увек некомпромитоване и непотрошене националне снаге које се налазе још једино у српском патриотском невладином сектору и, посебно, у редовима Младе Србије у Отаџбини и Расејању.

Ако је ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА кључна реч српског народа и државе у последњих 100 година, онда у следећем веку кључна реч мора постати ИНТЕГРАЦИЈА. Та се терминологија, што је посебно занимљиво, данас највише чује, али нас наша интелектуално-политичка елита води у све само не српске интеграције.

Данас нам се нуде евроатлантске интеграције као нова обећана земља, нови титоистички рај у који само што нисмо ушли. Иза угла, као и увек у нашој историји, вребају и неке друге интеграције, на првом месту ватиканске, шиптарске и неоосманске.

Док се спремамо за евроунијаћење и не примећујемо да нас подједнако капаришу и Ватикан, Истанбул и Тирана. Нема сумње да се на велика врата на светску политичку сцену, а самим тим и на Балкан, враћа и Русија, и да је све више аналитичких гласова који у будућој геополитичкој прерасподели Балкана и Источне Европе у целини виде могућности стварања Руске (Православне) Уније.

Та идеја, као уосталом и друга једна идеја која се такође помиње – Медитеранска Унија, много су ближе нашем менталитету, погледу на свет, историјским традицијама и националним интересима.

Апсолутно је сигурно да се свет од униполарног, са свемоћним светским полицајцем који заводи ред по свом „националном” интересу који је хиљадама километара удаљен од центра, поново постаје мултиполарни и да су велике силе БРИК-а (Бразил, Русија, Индија, Кина) постале више него конкурентне Западу на војном, економском, политичком и, посебно, демографском пољу.

У тој измени геополитичке карте света, која је толико пута у досадашњој светској историји започињала управо на Балкану, српски народ може да пронађе своје место и може изнова да постави српско национално питање, тражећи ревизију историјских процеса из последње деценије 20. века.