Слободан Поповић: Грађани су садомазохисти!

У циклусу интервјуа са представницима опозиционих странака у Републици Српској, овај пут смо разговарали са бањалучанином Слободаном Поповићем, потпредсједником Социјалдемократске партије (СДП) Босне и Херцеговине. Са Поповићем смо разговарали, између осталог, о цивилном друштву, политичком окружењу и политичкој сцени,  те о кампањи „Откријте нам премијере!“.

Шта је политичка одговорност и колико је заступљена у Босни и Херцеговини?

Прво говоримо о ономе што је нормално, а нормално политичка одговорност би била да онај који освоји власт, мора да оствари макар 50 плус један посто од онога што је промовисао као политички пројекат и обећао у мандатном периоду који траје четири године. За онога који то успије можемо рећи да је испунио обећање.
То је оно што је нормално и што се дешава у нормалном свијету, мада се и код њих дешава да већина ствари не буде испоштована, али се то онда казни на тај начин да неће бити изабрани на сљедећим изборима. Код нас ја не знам да је ико успио испунити и двадесет посто, без обзира о којој се политичкој опцији ради и то је, нажалост, постало правило, што је у нормалном свијету изузетак.
Узмите за примјер само истраживања Центра цивилних иницијатива у којем се јасно каже да динамика којом се доносе закони који су у функцији евроатланских интеграција, односно стварање услова да Босна и Херцеговина може приступити Европској унији и Нато пакту, врло поражавајућа. Имате практичан примјер земаља у окружењу  у којем је  скупштина  Србије у овом мандатном моменту усвојила нешто преко 230 закона, сабор Хрватске нешто мање од 230 а босанскохерцеговачки парламент је усвојио шест пута мање у односу на обје земље.
То је најбољи показатељ колико је тренутна власт активна и одговорна према својим грађанима и њиховим интересима.

Зашто грађани и даље пасивно посматрају стање у којем се налазе?

Грађани своје задовољство или незадовољство треба да покажу на првим сљедећим изборима гдје ће они својим гласом оцјењивати шта је то претходна власт урадила – или ће је наградити тако што ће им опет дати мандат или ће их казнити тако што им неће дати мандат, јер нису испунили очекивања.
Грађани на један нелогичан начин то показују као да се то све догађа неком другом, као да се њих то не тиче, као да није важно да ли су они донијели пет, педесет или петстопедесет закона. Никога се не тиче да ли живимо боље или горе. То је карактеристика босанскохерцеговачког простора.

Зашто је то тако?

Разлога има више, а главни је, социолошки гледано, друштво које је  организовано на начин да смо још увијек  подијељени на национално, конфесионално, територијално и  лидерски.  Тај модел организације, та четири принципа су чисти националсоцијализам.
Ми смо, нажалост, друштво које у једној блажој варијанти испољава те елементе и на чијим принципима већина грађана живи без обзира да ли су Срби, Хрвати, Бошњаци, православци, католици, муслимани, а битна ствар је  само што једни живе у Републици Српској, други у Федерацији, а која је опет подјељења на један дио гдје су Бошњаци апсолутна већина, а у другом дијелу су Хрвати апсолутна већина. То је још увијек главни проблем и разлог што у овом друштву нема промјена.

Каква је улога невладиног сектора и колико је реално очекивати њихово активније учешће у изградњи грађанског друштва?

Колико има невладиних организација које себе називају цивилним сектором, говорим само за територију Бања Луке односно Републике Српске, и колико има оних у тој структури који су заједно спремни да дају себе? Цивилно друштво треба да је инструмент којим се актуелној власти указује на ствари које нису добре за друштво. Оно зато и постоји! Није невладина организација настала да хвали власт, без обзира колико је она добра или лоша, јер нема апсолутно добре власти, свака власт је мало мање лоша или мало више лоша односно мало мање добра или мало више добра.
Колико заиста има невладиних организација које имају критичан став према актуелној власти, а који није у функцији критизерства? Колико заиста има невладиних организација које су у стању да препознају друштвене аномалије и које су спремне да иду у смјеру напретка и прогреса и ка бољем животу, а не само да су ту да би стално неког нападали.  Цивилни сектор треба да је метар којим се мјери успјешност.
Већина невладиног сектора је у поданичком односу у односу на власт и то зато што их власт третира као такве. Однос власти према невладином сектору је смијешан, а за то је доказ изјава премијера Републике Српске у којој  позива цивилни сектор да „изађе на изборе, па  кад добију гласове нек’ онда критикују власт.„ Тако нешто може да каже само неко ко нема појма о друштву, о цивилном друштву, о грађанском друштву о било каквом друштву. Док год власт и појединци у власти доживљавају друштво као приватну својину, они са тим друштвом могу да раде шта хоће, док год су на врху.

Да ли су избори прилика за грађане и снагу њихове одговорности?

Док год имамо ситуацију у којој избори неће бити догађај од којег ће страховати свака власт – и она која је била добра, а поготово она која то није, док год се не буду бојали бирачког тијела тј. моћи тих грађана, народа, индивидуа, тих људских бића која ће да схвате и знају да држава и власт не постоје ради државе и власти,  већ постоје због људи који живе у тој заједници, била то локална или државна заједница.
Суштина власти је  да контролише друштво како би било уређено и како би функционисало по принципима који су утврђени, одн.  да се брине да то што боље функционише, јер држава никада неће бити идеална али мора да функционише што боље. Ситуација у којој се власт не боји избора је немогућа – не боје се грађана, не боје се њихових оловака.
Суштина је обични човјек који је детерминанта – он је тај који одлучује у ком правцу се иде. Ако та индивидуа не схвати да је тај дан одлучујући, тих дванаест сати, од ујутро до навечер, ако схвати да у својој руци, у својој оловци држи своју будућност, будућност своје породице, својих комшија, свог града, онда је он тај који ће одредити своју и све друге судбине за наредне четири године. Тих дванаест сати је сад, па тек опет за четири године, а он је тај битан субјекат који одлучује.
Дефиниција власти не постоји.
Власт су они који су добили легалитет и легитимитет да владају у име оних који су их изабрали, а онда они који су их изабрали морају да трпе! Сад, колико су они погријешили или нису, толико ће им бити добро или им неће бити добро. И у нормалним друштвима се деси да изаберу неког, па их они преваре, било свјесно или несвјесно, али онда им не дају нову прилику! Код нас је стално све на истој матрици, на којој се мијењају само политички субјекти, а све друго остаје остаје исто. То је матрица јединства територије, нације, вјере и лидера, а кад то постане суштина менталног склопа онда су питања типа имаш ли посао или не, имаш ли пара да школујеш дјецу, да ли као пензионер можеш да купиш најосновније, што ти треба,  од мањег значаја – али најбитније је рећи да си ти свој на своме.
Све то што је ненормално у нормалном свијету код нас је нормално. Код нас је најбитније бити свој на своме односно, да смо сви Срби заједно, да смо сви православци, и сви Бошњаци заједно и да смо сви муслимани, и да смо сви Хрвати заједно и да смо сви католици, а притом да свако од нас припада својој националној странци. То је та матрица на којој стално падамо и само се ликови мијењају који „продају“ матрицу, а онима којима се она продаје су увијек исти, само што су старији четири године и сваке четири године су све веће будале.
Понекад мислим да овдје људи уживају у садомазохизму а то значи да уживаш да стално будеш доњи и да ти је задовољство да је стално неко други горњи, а ти стално доњи. Па то није нормално.
Ако је нормално да премијер може видјети своју кућу у Бакинцима са седамнаестог спрата, а човјек, грађанин, нема никакве куће, то је за мене садомазохизам. Зар је нормално да политичари дају званичне изјаве попут оне да су нама сви у Федерацији завидни што имамо тако велику зграду и да би и они сви хтјели баш такву зграду владе. Шта је то него садомазохизам?

Шта мислите о кампањи „Откријте нам премијере“?

Код нас то није пракса, а можда ће бити једног дана. Једина срећа у читавој ствари јесте то што нико не може направити власт потпуно сам, а зато што то не може сам не може да се понаша баш идиотски до краја. „Овом данас“ фали онај један, па је због тог једног морао да прави неке уступке које не би правио да је тог једног и имао. Нико се не усуђује да каже ко је то персонално, јер сутра може да има проблема, јер није он тај једини који одлучује. У политичкој пракси, шеф побједничке странке јесте тај који је и мандатар за састав нове владе, а то је пракса која и не мора да се испуни баш сваки пут. Можда то једног дана и постане реалност.