Омер- Паша Латас спасио Црну Гору

Моје српско срце и осјећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору.Одуговлачио сам даље нападе, слао у Цариград извјештаје да не вриједи гинути за стијене и голети чиме сам дао времена Русији и Европи да Црну Гору спасу пропасти.
Прољећа 1865. године, у Паризу је одржана велика изложба француских ратних трофеја, добијених у различита доба и од разних народа. У одјељењу гдје су били изложени трофеји из многобројних ратова између Француске и Турске, студент Јован Ђ. Авакумовић упознао је старијег, сједокосог господина, турског маршала Омер-пашу Латаса. Са њим се задржао у дужем разговору и овај препис, углавном непознат широј јавности, данас се чува у блибиотеци Историјског института у Подгорици, као дио заоставштине Авакумовићеве.
Омер-паша Латас родио се, као Србин у Лици, 1806. године у селу Јања Гора, општина Плашко. Као официрски син, учио је школу у Госпићу и по њеном завршетку ступио је у војску са чином кадета – наредника. У Босну је побјегао 1827. после оптужбе за новчану проневјеру. У Бањалуци је прешао на ислам.Пут га је даље водио у Србију и Аустрију која га је тражила.
Омер-паша се после Аустријског захтјева нашао у Крагујевцу, гдје га је кнез Милош позвао у двор. Авакумовић биљежи: "Милош ми је рекао: "Синко ја не могу због тебе војевати са Аустријом, али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да нијеси крив, као што Аустрија представља, а и да си одгојен у духу српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима: по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у турској служби. Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство (кнез није знао да је Михајло – Мића Латас то већ учинио у Босни). Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгојила мајка Српкиња". Савјетовао је кнез Милош "одметнутог" наредника.
Кад је стигао у Цариград, прво је био учитељ цртања (ћ!) престолонаследника Абдули Меџиду. Захваљујући пријатељству са будућим султаном, постао је пуковник 1838. године, а потом и паша, кад је Меџид засјео на престо. Одмах се исказао као одличан војник, што није ни чудо, јер су Латаси били граничари Војне крајине кроз многе нараштаје – са великим успјехом је гушио побуне у Сирији, Албанији и Курдистану, што му је експресно донијело чин мушира (маршал) Отоманске империје.
Године 1848-49, са Русима учествује у окупацији дунавске кнежевине. О тим годинама, Омер-паша је говорио Јовану Авакумовићу: "У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу убудуће заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда, у свакој прилици мога рада, остао сам Србин и пријатељ српства".
Године 1852-53. Омер-паша је предводио двије војне на Црну Гору. Прве године, било је 25 хиљада турских војника против 9ооо Црногораца. Оставио је пустош у пограничним крајевима и повукао се тек после интервенције Русије и Аустрије. Следећа војна била је 1862. године, кад је наступио са 55.000 војника против црногорске армије од 15.000 ратника. Црну Гору је, како каже званична историја, опет спасила интервенција великих сила, првенствено Русије. Да ли је баш све било тако? Омер-паша је говорио:
"Само моје српско срце и осећање руководили су ме, те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда кад сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена, те су се Русија и Европа заузеле за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом".
Војно-историјски музеј у Истамбулу даје за право Омер-паши Латасу. Тамо се и данас чувају три извјештаја у којима се алелује да се мир покуша наћи политичким путем, тј. за "зеленим столом". Латасова поштеда Црне Горе ( у Босни је устанак угушен у крви), изазвала је одређене недоумице код Авакумовића и његових пријатеља, па то Латас настоји да отклони следећим ријечима:
"Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир турске Царевине, дишем само српским духом, гајим и његујем само српска осјећања".
Двије године после париске изложбе, Латас је гушио грчки устанак на Криту и пошто није до краја, због лоше турске флоте и слабог снабдијевања, могао да спроведе блокаду острва, сам се повукао 1868. године и умро три године касније у Цариграду.
У даљем разговору, како пише Авакумовић, Латас је говорио о томе да жали што се није сусрео са кнезом Михаилом Обреновићем и што није могао "са њим разговарати о српским, нашим, проблемима, те да тиме и ја бар нешто принесем на олтар српства, које нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба". Авакумовићу је рекао да поручи земљацима:
"Моја је жеља да ја, као гази (јунак) Омер-паша, остајем душом и срцем Србин, да српски осећам и српству најватреније желим потпун успјех у остваривању његовог народног идеала, да уједини српску краљевину све Србе који су под туђинском влашћу, не само под турском, већ и под аустријском".

Из Андрићевог пера

Наш нобеловац Иво Андрић није успио да заврши роман о Омер-паши Латасу. Из незавршеног рукописа остао је упечатљив одломак како се Омер-паша крсти пред сеоским главаром Богданом Зимоњићем: - "Видећи великог и гласовитог сераскера Омер-пашу како се гологлав (а то што је без феса, као да је напола го), мало рашчупане, просиједе косе, крстом крсти као какав црквењак, Зимоњић устукну и први пут у овом дугом и необичном разговору отвори прородно и широко очи које су досад само свјетлуцале кроз стиснуте дуге трепавице.
- Је ли вјера, Богдане?...
- Вјера – успио је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.
- Е, онда знај да пред тобом не стоји Омер-паша, него Мићо Латас из Јање Горе.