Руски дани француске ривијере

Традиционални, 13. Фестивал руске културе на Азурној обали у Кану обећава да постане једно од најупечатљивијих догађаја унакрсне године Русија-Француска.
 

Како се уобичајило још од претходних година, Фестивал руске културе у Кану пореће неку централну „ударну снагу", око које се групишу средства за подршку. Ове године главни испоручилац утисака је Санкт-Петербург. Северна престоница Русије нуди представе чувеног Балетског позоришта Бориса Ејфмана и трупе Путујуће лутке господина Пежоа, концерте младих солиста Маријинског театра и војног ансамбла песама и игара. А још и изложбу коју је припремио светски чувени музеј Павловск, и нову колекцију креатора Валентина Јудашкина Путовање из Петербурга у Москву.
 

Шта се окреће око тога? Пре свега, то је богат филмски програм. И логично је, јер Кан је једна од светских филмских престоница, а Русија једна од признатих кинематографских сила. И релевантни доказ за то је филмска епопеја Рат и мир: обухватни рад истакнутог совјетског режисера Сергеја Бондарчука, за који је 1968. он добио Оскара. То је заиста недостижно ремек-дело међу мноштвом покушаја екранизације романа Лава Тостоја. Између осталог, интернационална публика Кана добија могућност да ода пошту великом руском писцу Толстоју у години када се обележава стогодишњица његове смрти.
 

У филмском програму фестивала фигурира још један меморијални датум и још један рат. 65-годишњици Велике Победе над фашизмом посвећен је филм Један рат који је снимила популарна глумица и режисер Вера Глагољева. Овај филм има већ николико међународних награда, мада на први поглед изгледа да је то врло специфична прича, да је страној публици тешко да је разуме. Један рат је прича о руским женама које је земља жестоко казнила зато што су за време Другог светског рата, живећи на територији под фашистичком окупацијом, родиле децу окупатора. У интервјуу за Глас Русије режисер Вера Глагољева је приметила да кроз трагичне судбине неколико жена спознајемо сав ужас тог времена.
 

Ову сурову по својој суштини причу покушали смо да претворимо у легенду. Потрудили смо се да напустимо реализам, да се узнесемо до лепоте, поетизације кадра. И мислим да је у извесној мери то пошло за руком, каже Вера Глагољева. Била нам је врло важна реакција ветерана рата на тај филм. И колико добрих речи сам чула на свој рачун! Људи кажу: овај филм треба показивати тинејџерима, како би се учили да саосећају, учили доброти.
 

Коначно, руски Кански фестивал има још једну традицију, која је врло омиљена на Азурној обали. Сваке године он представља неки, са европске тачке гледишта, егзотични регион Русије. Овог пута француска публика треба да се упозна са самосвојном културом републике Хакасије која се налази у Сибиру. Љубимицу Природе, како зову Хакасију, у Кану ће представити фолклорни ансамбл Улгер, што значи Сазвежђе. Између осталог, о звездама: ни један фестивал руске културе на Азурној обали није могао до сада без ватромета. Биће их и ове године, при чему читав Пиротехнички музички спектакл!