Босна постоји само грунтовно

У поводу десетогодишњице постојања нашег пројекта одлучили смо да тај јубилеј симболично прославимо са 10 интервјуа у којима причамо са јавним личностима и политичарима, који су обиљежили животе у нашој земљи али и постојање нашег пројекта, на тему “Има ли Босне и Херцеговине”.

На ову тему разговарамо са Јосипом Пејаковићем, прваком драме Народног позоришта у Сарајеву.

БУКА : Господине Пејаковићу данас разговарамо са вама у Сарајеву, прошли пут у емисији БУКА ви сте били наш гост у Бањалуци. Тада сте рекли да нема рупе на путевима у Босни и Херцеговини за коју не знате, да сте били у сваком граду у овој земљи, да врло добро познајете  овај народ, да познајете ову земљу за разлику од оних који се декларишу као легитимни представници народа. Прво питање вама а које ће бити упућено свим нашим саговорницима -   Има ли Босне и Херцеговине ?

Јосип Пејаковић : Да би одговорио на то питање морао би да знам ста је Босна и Херцеговина, шта представља тај геополитички простор кога неки сматрају домовином неки сматрају земљом а неки сматрају ничим. То је то неминовно тројство које нам се дешава не само у националној подјели него и у подјели мишљења. Ако говоримо о домовини, ње нема. Она не може бити домовина без обзира што је то за неке болно и који је стално својатају као такву. Оно што јесте БИХ, она је земља, дакле без обзира хтјел то Бошњаци Срби или Хрвати и остали, она је замља и она егзистира као садашњи комад једне бивше земље која се звала Југославија. Мени се то допада да казем да Босне има као земље, дакле грунтовно је има, један кроз један, није ничија, не каже  случајно да она није ни српска ни хрватска ни муслиманска већ и српска и хрватска и муслиманска. Тако је то записано у књигама, грунтовним књигама.
Босне има, али само као земље. О онима који тврде да је нема никако, не желим коментарисати.Сматрам то неозбиљним одговором.

Поменули смо ту мобилност коју имате радећи свој посао. Радите циклус врло гледаних емисија под називом „ У име народа“, борац сте за народ. Колико требамо бити поштени и фер према народу и да ли му можемо рећи да није крив ни за што?

Овдје у Сарајеву, који је или се бар третира да је главни град, се ствара ситуација гдје рецимо двије генерације никад нису биле у Бањалуци нити ће бити. Да буде ствар још гора, има подручја у граду Сарајеву гдје многи из тог дијела Сарајева нису отишли у центар тог града. Ја сам до своје 15 године обишао читаву Југославију, једну велику прекрасну земљу.Све сам обишао, јер су моји родитељи инсистирали да знам у којој земљи живим.
У овој земљи живи сигурно 70 посто ментално недораслих људи који никад нису били нигдје осим ако их неко не протјера. И отјера. Моја трагедија је у томе што ме нико није питао те 92-е, гдје ћу ја, него сам остао ту, гдје сам на неки начин рођен, и гдје сам живио и гдје сам створио породицу. Али ми је припао најружнији дио Југославије.
У Босни је педесет посто неписмених људи. Али пазите, овдје неписменост не подразумијева да се неко не зна потписати него да не зна ништа. А свих тих 50 посто неписмених уствари гласа за ове још неписменије, као своје најбоље представнике. И они заиста јесу најбољи представници тих ментално потпуно неурачунљивих људи.
То нису људи који живе, њима се живот једноставно дешава.
У овој другој половини ту имамо 50 посто мало писменијег свијета, има један проценат од 10 посто који би и жељели неку промјену, али то у односу на цијелу аморфну масу није десет посто.Некада је један човјек у стању да промијени цијелу ситуацију, ако то жели. Али да би направио прмјену мораш знати с ким имаш посла. Да би знао излијечити човјека мораш га дијагностицирати, прописати му лијекове.

Ви управо спадате у ту групу, дајете управо ту дијагнозу али и  припадате тој малој групи људи који се заиста боре и који се труде да укажу на стање онакво какво јесте али и који покушавају да га мијењају – својим радом, својим монодрамама, својим причама, у једном тренутку сте били и Алтернативни високи представник, колико Вам је важан тај ангажман и колико Вам је он одузимао од Вашег посла?

Ја сам тим својим ангажманима углавном губио, јер свака жртва подразумијева неки губитак, губитак негдје пара, негдје угледа. Ове ствари које радим немају подршку велике већине као кад глумим Пепу Бандића у „Осмој офанзиви“, а чак се и он сада гледа другачије јер се ови моји ставови пребацују на њега. Јер кад ја кажем за некога да је гад у политици, онда сваки гад себе препозна. А њих је већина. Тих гадова.
Један скоројевић који је до јуче копао нос без манира сада сједи у парламенту а ја треба да се дивим његовом педигреу који има, а сутра ћу отићи у пензију са 500 марака као освајач низа награда. И ја треба да му се дивим. Он је гад. И немам друге ријечи за њега. Е сад ако се тај препозна из државног парламента, мене то радује. Али он има своју породицу, своју вилу, свог шофера, људе који га опслужују. И такви мени вичу ено онога који каже да је наш газда гад.
То је питање менталне слободе али ја морам на тај начин етикетирати одређене појаве у друштву јер не могу пристати на чињеницу да ме читав живот представља неко за кога нисам гласао.
Ко је крив за то? Демократија? Не. То је као да некоме даш упутство на енглеском а он не зна енглески и он сад поступа по том упутству. Такво је наше схватање демократије. У таквом стању човјеку не преостаје ништа друго него да се жртвује.
Било је великих изазова и понуда, довољно је било дићи руке и признати ја сам Хрват.И све би тиме ријешио. И егзистенцију и дјецу. Ја то нећу. Ја нећу да ме се генерације мојих потомака и мојих предака стиде.
Ја нећу да пратиципирам у томе, нећу да будем дио тог тала.
Ја не вјерујем да ће се за мог живота нешто значајно догодити за моју дјецу али ће многи који су ме познавали, у будућности знати да су моји поступци и дјела имали смисла јер су ти поступци толеранције и неког другачијег приступа у људском односу.
Босна и Херцеговина је обиловала вриједностима међуљудских односа, међутим овдје се намећу приче о злодјелима, геноциду, притом заборављајући на оно што је суштинска ствар коју ја хоћу да браним а то је људски однос. На људским односима је учињен највећи геноцид на овим просторима.
Из тог људског односа се њедри и прича о десет посто Југословена којих је било у Бањалуци или у Приједору или у Сарајеву или у читавој Југославији. Они су то назвали најгнусније - мјешовити бракови. Ти кретени, идиоти који су до те мјере дрзнули па су рекли да су дјеца из мјешовитих бракова копилад. Ја тврдим да су они, већином, неуспјели абортуси! Ти, који управо то тврде. Било да су они велики Срби, Бошњаци или Хрвати. И такви се већином у политици данас налазе.
Они никад нису требали ни доћи на свијет. Човјек коме је главно да буде Србин, или Хрват или Бошњак није завриједио да води политику. У њему нема ништа друго до феса, шубаре или личке капе.Или које је већ обиљежје Хрвата
Код њега нема дипломе доктора или професора, то је њему најважније, то му је светиња. Ма није му светиња. Од тога не може да се живи.
Када такви престану да мисле на то, када се традиција не буде чувала у парламентарној скупштини и ударајући шаком о сто да би се доказала национална и националистичка бахатост , када се буде бранили постулате вриједности образовања, науке, културе или успјеха у животу који не произилази из тога што сам ја добар Србин Хрват или Бошњак већ зато што сам добар стручњак из своје струке и добар љекар, радник и комшија е тада ће бити Босне бити. И као домовине за све.
А док то не буде, док нас ти малоумници представљају само кроз линију да је неко Србин, Бошњак или Хрват дотле ћемо имати овакву ситуацију.. А да не говоримо од ових који су још гори од ове тројице а то су они  који прокламују вјеру на овим просторима. То је катастрофа.
Нема злодјела које они са миропомазањем нису посветили. А све је било то  у име Свевишњег.

Нажалост, не знам да ли је добро то што овако једноставно и прецизно представљате стање нашег друштва. Ви сте остали у Босни и Херцеговини, могли сте отићи, али сте остали, ту је и Ваша породица.Често помињете како маса свијета жели да оде из ове земље, овај систем који ствара лоботомију о којем причате као да се не бави људима као да га народ уопште не интересује. На сличан начин се, чини ми се, понаша и међународна заједница....

Они су знали да Југославију треба растурити. Не зато што ту живе Срби Хрвати или Бошњаци већ зато што је Југословеснка Народна Армија била преопасна као оружана сила а која би могла направити неки неред. Или боље речено завести још већи ред на овим просторима. То је најочитије било за вријеме посљедњих покушаја задњег премијера Анте Марковића који је покушао устројити ову земљу економским односима и када је био на правом путу да сврста Југославију у ред развијених землаја Европе и свијета. То ни Русима ни Американцима није одговарало.
Рушењем Берлинског зида неко је морао обући крваву кошуљу. Шездесет милиона бахатих, пребогатих, егзистенционално потпуно сређених Њемаца и двадесет милиона никад фашизма ослобођених Њемаца, које су због тога Руси терорисали и од њих створили још веће фашисте. Е а како је говорио Гунтер Грасс – спојити то двоје представља велику опасност за свијет и Европу и светски поредак.
Ја сам био у Берлину кад се рушио Зид и видио сам како се човјек реже жилетом од радости. Као да га је неко заклао. Ја сам себи стално понављао – неко ће због овога обући крваву кошуљу. По принципу вала , који када удари он обично не донесе највећу штету у мјесту удара већ тамо гдје је најслабија тачка. Управо код нас је било најслабије.
Бошњаци Срби и  Хрвати су само послужили као обични играчи. Тако је почела велика утакмица распарчавања, разваљивања, уништавања уз аманет и једних и других. Уз „Данке, Генсцхер“ у Хрватској и захваљивање Рујама у Србији. Тако је кренуло, њемачки интерес је завладао у Хрватској а руски по Србији. А нама шупаљ нос до очију. Тако крене мржња. Она је први фактор који има смисла кад је у питању уништавање једног простора. И тад крене хаос.
У то вријеме нормалан човјек који је завршио факултет купи своју породицу и иде одавде. Нико још није пребројао колико је тих који не припадају ни једном ани другом ни трећем корпусу, отишло из ових градова, укључујући и Загреб и Београд. А отишао је најпаметнији и најобразованији свијет. Додајмо уз њих и онај напаћени озлојађени, опљачкани и силовани народ.
Тако је Америка добила пуно боље становништвно него што им долази из Уганде или Судана. Мултиетнички потпуно спремних на посао, на рад, на манире. Ко је овдје остао? Ја. Не због заблуде већ зато што ћу можда и отићи. Оног часа кад не будем имао прилике да нешто кажем на јавној сцени а то ће се десити врло брзо јер ћу слиједеће године највероватније у пензију, дакле биће ми ускраћена могућност да дјелујем тамо за шта сам и образован и за што сам стекао тај огроман углед. Када ми се не пружи више могућност да исказујем своје ставове по телевизији, којекуда, онда наравно да ћу негдје завршити. Не знам гдје. Али овдје сигурно нећи живјети. Нити желим да живим.
Због бахатости већине, која је и више него очигледна овдје у граду који преферира да буде мултиетнички а он то нажалост није, као што то није више ни Бањалука. Исти је то случај. Бањалука једино има шансе у том свом геосполитичком положају који је божанствен, за разлику од Сарајева, које је, што се тиче комуникација, рупа рупе...

Како сте рекли, размишљате да одете, е сад једно логично питање за све оне који су планирали да оду а сво вријеме су били у Босни и Херцеговини - зашто нисте отишли на почетку. На почетку сте се борили за Босну и Херцеговину, нудили сте своје идеје и своје ријечи да се спаси мир и да се сачува друштво какво је било прије и данас сте овдје двадесет година послије.  Да ли ће бити пораз или побједа ако Јосип Пејаковић оде из Босне и Херцеговине?

Неће бити пораз, зашто би био? Ја сам учинио све али буквално све. Осим што нисам нити ћу положити живот на олтар домовине јер ја је немам. Босна и Херцеговина није моја домовина. Да се разумијемо, то су ствари око којих не желим да се проституишем. Ја сам имао мајку , сад не могу имати другу мајку. Она се са разлогом зове маћеха. Али немам оца да би ми ту маћеху довео.
Има људи који то мијењају, прво им је домовина Југославија, данас је то Босна и Херцеговина па ће му сутра домовина бити нека мала трећа државица. Ја то не могу. Ја сам рођен у Југославији али нисам био спреман да положим живот на олтар ни те Југославије. Сматрао сам да је некако паметније преживјети.
Када сам говорио о Босни и Херцеговини онда сам о њој говорио искључиво и само у саставу Југославие. Ја је никад нисам величао у смислу самосталне државе. Не би ми напамет падало. То је лудост.
Али кад се већ догодило то што се догодило, када ми је насилнички додијељена као мјесто гдје ми је спаваћа соба онда сам желио да тај простор уредим, да га намјестим. Ни то ми није дозвољено.
Све сам урадио.
Сад заговарам да се направи нека унија било које врсте између Босне, Србије и Хрватске. Једина сретна земља може бити земља у којој су у неком заједништву и Срби и Хрвати и ови људи из Босне.

Зар не мислите да ће већина рећи како то није тачно, како смо сви ми различити, ми нисмо исти народ. Зар ти принципи „ ми нисмо исти“ нису били разлог да се убијамо међу собом...

Због тога сам и говорио о покретљивости, јер то је Босна и Херцеговина. Ја знам врло добро гдје је који извор, а камоли гдје је која табла. Замислите колико сам ја неравноправан у односу са неким кретеном који сједи у Парламенту, који смије отићи само из свог мјеста у Парламент, који не смије сјести у ћевабдбжиницу на пола пута јер се плаши због своје нечисте савјести управо због политике коју спомињете. Његова је задаћа да убјеђује своје да су они други лоши а да су ови добри. Е тако не може.
Мени је била част живјети земљи у којој су ме сви дочекивали за оним „ево га онај наш“.

Е а након што смо се међусобно мрзили, пубијали дошли се Јохн и Фритз, који су се овдје почели понашати као дресери за псе без педигреа. Јер Високи представник није ништа друго него дресер паса. А ови ништа нису боље ни заслужили али нису ништа ни научили.
И шта преостаје човјеку који остане такав склупчан у то своје огорчење, који се пресабире и жали што тад, кад се припуцало, није покупио своју малодобну дјецу, два сина, који ће касније имати много проблема у овом граду.
Да сам отишао у марту те 92-е, кад ми је то било нуђено, могао сам да зарадим толико новаца, играјући представу „Он мени нема Босне“. Ја сам ту представу на исти начин играо те 74-е као што је играм данас. Данас је ни не играм, јер немам коме.Ја немам више коме ни запјевати ту пјесму о Бањалуци, те 2002. године када сам је пјевао код вас у емисији је био пољедњи покушај.

Ви настављате да обилазите иста мјеста која сте обилазили и прије рата, и даље се хвалите својим пријатељствима и не одричете их се. Који је то рецепт и зашто ту врсту рецепта не могу примјенити и људи о којима смо управо причали а који се и даље мрзе и који уче своју дјецу да се мрзе?

Ако човјек изабере јавну сцену онда мора пазити шта говори. какве поруке шаље. Ја имам потребу да ствари дијагностифицирам до краја и да кажем људима да треба да мијењају своје мишљење.Да је обмана да људи не могу да живе једни са другима. Они не могу да живе једни са другима само ако им не даш могућност да живе. А нормално је да не могу да живе заједно ако између њих не постоји никакав простор, никаква школа никаква болница, никаква фабрика, то је било везивно ткиво прије рата и разлог због којег су људи заједно радили и живјели. Све је уништено. Данас људи живе једни поред других и осим пса у дворишту , међу њима нема ништа. Људи немају пара да иду једни другима ни на кфау, јер да би некоме отишао мораш му купити килу кафе и шећера. Они су учинили да људи немају пара.

Интерес је једини лијек против појава о којима ви говорите. Данас не постоји интерес да се ствари почну мијењати.

Овај простор није дорастао демократији ни у којем правцу, овај је простор сазрио за протекторат, он је само егзистирао као дио нечег већег. Оно што сам говорио „Он мени нема Босне“, то са овим простором а поготово са овим стањем нема никакве везе.

Наш први сусрет био је у Бањалуци, данас разговарамо у Сарајеву, из Ваших ставова је јасно да не можемо претпоставити гдје ћемо водити потенцијални трећи ја се надам да ће то бити овдје, у Босни и Херцеговини...
Били сте поприлично јасни у овом што сте говорили.Људи Вас због Ваших ставова или воле или мрзе.Волио би да од вас изњедрим зрнце наде за ово друштво.Гдје видите наду да ће за 10 година стање бити барем мало боље...

Ја сам прије говорио како на овим просторима три мајке рађају једно дијете. наравно као резултат тог порода мора бити Франкенштајн, мора бити дебил Нажалост, таква БиХ се данас прави.
Нажалост ја не видим никакво рјешење за самосталну Босну и Херцеговину. Не догоди ли се било каква унија,еконмска, царинска, или интересна између Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, остаћемо да таворимо у својим властитим заблудама у три потпуно одвојена простора која су данас на сцени.

Интервју са Јосипом Пејаковићем из циклуса "Има ли БиХ" можете погледати овдје