„Ако је нешто савремени фашизам, онда је то управо ово што
се ради са српским народом и историјском истином о нама“.

(Бошко Обрадовић)

Када посматрамо актуелна надметања великих сила, као и њихово опхођење према другим државама, често није лако препознати ко је генератор тензија, па и изазивач сукоба. Пропагандни механизми попримили су, још не тако давно, и неслућене размере. И раније није било лако увек препознати истину. Но, у нашој маркетиншкој епохи, почињемо да сумњамо да ли она уопште и постоји. Зато је данас, више него раније, сагледавање и анализа прошлости нужна и да би, колико-толико, размакли засторе који заклањају садашњост. На историјском фону, боље схватамо оно што моћници од нас скривају, тј. ко је ко, и шта је шта, данас!

У духу реченог, на Видовдан ове године, понуђена нам је изузетна шанса да дубље схватимо прошлост која и даље обликује нашу садашњост; да се на оригиналан начин подсетимо прошлсоти и научимо оно што нам је промакло, али и да боље разумемо свет у коме живимо, као и будућност која нас очекује. На тај велики верско-национални празник, из штампе је изашао 45. број часописа за националну културу и друштвена питања „Двери српске” – као и претходни бројеви умешно уређен и испуњен квалитетним текстовима – а посвећен нацизму и антинацизму. Темама које су, ако боље размислимо, итекако актуелне и данас.

НАЦИЗАМ ДАНАС

У праву је Бошко Обрадовић када у тексту – објављеном, као и други есеји о којима ћемо говорити, у темату Двери којим се бавимо – „Европски фашизам и српски антифашизам“ каже: „Ако је борба за животни простор, освајање туђих територија ради искоришћавања тамошњих ресурса, један од основних империјалних циљева фашизма и, посебно, нацизма, онда је фашизам и данас жив и његово име је НАТО“. То добро уочавају и припадници антифашистичких покрета у Западној Европи. Довољно је погледати извештаје са њихових окупљања, па ћемо опазити да углавном носе америчке заставе – барјаке земље која је стуб Северноатлантске алијансе – „украшене“ нацистичком свастиком, као и транспаренте са натписима типа „НАТО = ФАШИЗАМ“.

 Изворно се под фашизмом подразумева антидемократска, милитаристичка, империјалистичка, експанзионистичка, националистичка, етатистичка, колективистичка и корпоративна идеологија. Носилац те идеологије била је партија италијанског политичара и диктатора Бенита Мусолинија. У немачкој нацистичкој интерпретацији Адолфа Хитлера, та идеологија је попримила и изразито расистички садржај. Експанзионизам је добио другачију потку – ширење животног простора нације, путем сатирања а не само покоравања, како је накарадно тврђено, инфериорних (пре свега словенских) народа.

Наизглед, све фашистичке партије биле су сличне. Обележавао их је култ вође, популизам, униформност, чврста организација, насилнички однос према неистомишљеницима. Ипак, постојале су међу њима и значајне идеолошке разлике. Док су немачки нацисти били антиклерикално опредељени, шпански фалангисти били су клерикалци. Италијански фашисти били су далеко од правог расизма и антисемитизма, за разлику од немачких нациста. Но, без обзира на те разлике, све фашистике покрете карактерише култ насиља и „право“ јачег. Како у тексту „Фашизам – прошлост и садашњост“ наглашава Бојан Вићентић, „фашизам борбу сматра основним начином преживљавања, и одатле и црпи надахнуће и оправдање за насилне акције“.

А слично као што су некада нацистичка Немачка и фашистичка Италија кршиле међународно право, ниподаштавале суверенит других држава, у њима стварале „пету колону“, и, у погодном моменту, на њих вршиле агресије – данас поступају САД. Неоспорно је да у наше доба САД и НАТО „остварују све елементе фашистичке опасности у светским размерама“, па „у том смислу бити искрени антифашиста данас значи бити против диктата из Брисела и Вашингтона и борити се против НАТО-пакта“ (Владан Глишић, „Митови антифашизма“). Отуда, „причати у наше време о фашизму, а занемарити фашистички карактер НАТО-пакта велика је бесмислица“ (Бошко Обрадовић, „Европски фашизам и српски антифашизам“).

ОД КОРПОРАТИВИЗМА ДО ВЛАДАВИНЕ КОРПОРАЦИЈА

Уз култ насиља, оно што је било заједничко свим фашистичким покретима – то је антидемократска позиција, као и корпоративни концепт привреде, па и генерално друштва. Под последњим, укратко, подразумева се модел државног арбитрирања међу социјалним групама, између капиталиста и радника. Намера је била да се превазиђу социјални сукоби у интересу националног јединства. То је подразумевало, макар и умерену, политику социјалне правде. Сврха корпоративног концепта била је и да се економија усмерава у правцу жељеном од стране власти. Све у свему, у питању је био фашистички модел „договорне економије“ и „социјалног консензуса“.

Међутим, не треба мислити да се ту превасходно радило о национал-човекољубљу тј. рефлексији љубави према нацији на оне од којих се она састоји. Нацистима и фашистима, пре свега, било је важно да се, хармонизацијом изнутра, између осталог и на социјалним основама, нација ојача и учини способнијом за борбу на спољном плану. Уз то, креирањем нацистичког модела „државе благостања“, избијало се оружје из руку комунистичких и других левичарских покрета, и умањивао њихов револуционарни потенцјал. Коначно, интензивним државним интервенционализмом отклањане су последице велике економске кризе, које су дуго спутавале немачку и италијанску привреду. А екпанзионистиком спољном политиком – преко војних набаки, које је она подразмевала, до буквалног освајања ресурса и простора, чему је тежила – давани су стимулативни импулси привреди.

Стога, нацистичко-фашистичка економска и спољна политика, биле су итекако у функцији крупног капитала. Како националног, тако, и оног са мултинационалним претензијама, а пореклом, пре свега, из англосаксонских земаља. „Америчка сарадња са немачким војно-индустријским комплексом била је толико интензивна и свепрожимајућа да су до 1933. године под контролу америчког финансијског капитала доспеле кључне гране немачке индустрије и велике банке попту ,Дојче банке’, ,Дрезднер банке’, ,Донат банке’, и др.“ (Олга Четверикова, „О одговорности Запада“). Штавише, у интересу њиховог капитала, од стране англо-америчких центара моћи, финансирана је нацистичка партија, и трасиран пут за њен долазак на власт, са свим катастрофичним последицама које је то имало.

Наравно, није се ту радило само о настојању да се створи основ за непосредно, брзо остваривање већег профита. Постојали су и геополитички мотиви. Циљ је био да Немачка буде нахушкана на Русију, како би, током страшног обрачуна, два народа искрварила а њихове земље далекосежно ослабиле. (Видети: Вилијем Ф. Енгдал, „Ко је створио и финансирао Хитлера?“). Од такве политике у Лондону и Вашингтону није се одустало ни пошто су англосаксонске силе постале савезнице са Русијом. У складу с тим, до крајњости је одалгано отварање западног фронта (О томе: Радован Калабић, „Европа, Балкан и Западни фронт“).

ЗЛОУПОТРЕБА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Други светски рат користио је онима који су желели да свет постане власништво њихових корорација. Транснационлани капитал, већ пре половине прошлог века, заузео је значајно место у светској привреди. После великог германско-словенског обрачуна, то се десило још у већој мери. У, убрзо после окончања рата, формално гледано, пост-колонијалном свету, на ништа мање бруталним принципима него у доба отвореног колонијализма, профит, испумпаван широм света, наставио је да се слива у западне метрополе.

Рат, који је имао транзициону димензију, из колонијалне у неоколонијалну еру, одрадио је своје. Ангол-Американци су загосподарили великим делом Старог континента, и у новом контексту учврстили своју глобалну премоћ. У свом интересу, испровоцирали су и „Хладни рат“, а пошто су учврстили хегемонију над великим делом Европе, уплашене од стварне или измишљене комунистичке опасности, и остварили велике профите током трке у наоружању, бацили су се, после урушавања СССР-а, и на, меко и класично, освајање исток нашег континента. Ту се враћамо на почетак овог приказа, односно на неонацистичке спољнополитичке принципе, но сада се подробније тиме нећемо бавити.

Зато, да кажем, у конектсу приче о транснационланом капиталу, нешто о фалсификовању историје. Запазио сам, у једној популарној британској историји света, да се узроци Другог светског рата накарадно тумаче на следећи начин: „У политичком смислу узроке треба тражити у неспутаном суверенитету појединих држава, које Друштво народа није успело да обузда. У економском смислу ти узроци били су неизбежна пратећа појава конкурентних привредних система, забарикадираних иза царинских препрека“. Значи, непостоајање данашњег модела глобализације и непревладваље неолибералног економског концепта, наводно, довело је до Другог свтског рата! Додуше, можда је то и тачно. Утолико, да су они којима је циљ био да ради необузданог профита подрију суверенитет и разоре одрживост националних привреда – гурнули свет у кланицу.

То рескирају да учине и данас, својим новим „походом на Исток“. Ради тога стварају и митове антифашизма, односно прикривају истину о њему. Циљ је да буде маргинализован допринос Русије антифашистичкој традицији Европе, иако је непобитна чињеница да су највећи допринос ослобођењу Европе од Хитлера дали „Руси и други народи СССР-а, пошто је њихва Црвена армија поднела највеће жртве и задала најжешће ударе Вермахту и његовим савезницима“ (Владан Глишић, „Митови антифашизма“).

Док се ниподаштава улога Руса и Срба у борби против нацизма, пласирају се лажи о хрватском антифашизму, римокатоличком покрету отпора, и „храбром“ супротстављању Хитлеру у окупираним западноевропским земљама. Селективним изједначавањем жртава и џелата, јунака и кукавица, као и другим видовима извртања чињеница и стварања опште забуне – намера је да се прикрије актуелна експанзионистика политика оних који покушавају да завладају светом, односно њихови покушаји да у унутрашњој политици заведу тоталитарну контролу сваког друштва које им падне у канџе, „те суспендују грађанска права и слободе засноване на слободарским традицијама људске цивилизације“ (Владан Глишић, „Митови антифашизма“). И то није све, под маском антифашизма етикетирају се као фашисти они који се, у ствари, одупиру новом нацизму. Можда је то и главни циљ манипулације фашизмом и антифашизмом.

СРПСКИ СЛУЧАЈ

Све што је речено, осећамо и на својој кожи. Како у свом тексту „Дрвене пушке и метални шмајсери“, указује Бранимир Нешић – главни и одговорни уредник часописа „Двери српске“ – „У овом нашем транзиционом ходу ка Западу границе Србије се своде на оне које је Хитлер направио априла 1941. године. Остало је још да реше питање Рашке облсти и Прешевске долине и ето хитлеровске Србије некада, а сада Србије по мери Европске уније и Американаца“.

При томе, они који су својим бомбама обогаћеним уранијом сатирали Србе током 90-их година (у РСК, РС и СРЈ), и који су проузроковали радијацију од које ће и у наредним деценијама српска деца умирати од рака, нама лепе фашистичку етикету, и намећу некакву „денацификацију“. То раде и непосредно, али још интензивије преко припадника њихове медијске и НВО „пете колоне“ у Србији, која се задњих година опасо инфилтрирала и у наше националне институције, од јавног медијског сервиса, па до разних министарстава.

Антифашисти у свету демонстирају против НАТО неонацизма. За разлику од њих, наши наводни антифашисти делују у прилог агресивног, па и освајачког блока наше епохе, који гази права држава и народа. Таквој бруталној злоупотреби антифашизма дуго нисмо знали како да се супротставимо. Томе су битно допринеле и наше трауме из Другог светског рата.

Срби су имали два антифашистичка покрета – равногорски и партизански. Први, иако се у потпуности није ослободио југословенске илузије, ипак се борио за заштиту виталних интереса српског народа. Вођство другог, изманипулисало је националноослободилачке и антифашистичке тежње Срба (који су до капитулације Италије, у септембру 1943. године, према речима самог Јосипа Броза Тита, чинили преко 90% припадника НОП-а), и, победивши уз помоћ истих оних који су нацисте довели на власт и гурнули у рат против Русије, наметнуло је нашем народу модел решавања националног питања, по нас тек нешто повољнији од нацистичко-усташког (Срби нису клани али су систематски однарођивани тј. претварани у измишљене нације: црногорску, муслиманску и македонску). Последица тога била је да се многима од нас смучило и помињање, услед титоистичке злоупотребе већ излизаног, термина антифашизам. То је емотивно схватљиво али рационлано неприхватљиво.

Десило се да многи Срби – припадници народа који је уз Руски (схваћен интегрално тј. као назив за Великоруске, Малоруске тј. Украјинце и Белорусе) дао највећи допринос борби против нацизма – препусте антифашистичку штафету онима који су били на страни нацистичке Немачке и фашистичке Италије. А који су сада у служби НАТО-а, односно проливену крв наших предака користе за слабљење позција Србије и Српства, а од нас, ширењем лажи, праве модерне нацисте и фалсификују нашу историју. То се десило на спољном плану, али ствари нису боље ни на унутрашњем. И ту смо допустили да антифашизам злоупотребљавају НАТО лобисти.

За воћство ЛДП-а и ЛСВ-а, као и бојовнике овдањших евроатлантистичких медија и НВО-а – свако ко је национално опредељен самим тим је нациста, а свештеници или верујући људи, који се усуде да јавно проговоре о својим политичким опредељењима, неизоставно су клерофашисти. Наравно, ти лажни НАТО-антифашисти испољавају и екстремно негативан став према онима који су на Западу носиоци истинске антифашистичке акције.

Другим речима, они исказују острашћену одбојност према нашим младим антиглобалистима левишарских убеђења, који су, до недавно, уз НАТО-лобисте преобучене у пропагандно антифашистичко рухо, само за разлику од њих основано, најчешће истицали свој антифашизам. Тако се током „антифашистичког митинга“ у Новом Саду, одржаног 2008. године, а иза кога су стајали лажни антифашисти, појавила и група правих савремених антифашиста, са транспарентом на коме је писало: „НАТО + ЕУ = СВАСТИКА“. Наравно, ЛДП и друге апологете америчке неонацистичке политике, одмах су реаговале, и осудиле „дрзнике“.

ДВЕРИ И СРПСКИ АНТИФАШИЗАМ

Видимо колико је опасно што смо дозволили да бакљу антифашизма, углавном, преузму они којима он, макар са становишта спољнополитичких принципа којима служе, није близак. Зато је важно што се питањем анфифашизма свеобухватно и стручно позабавио часопис „Српске Двери“, гласило Удружења грађана „Српски сабор Двери“, окупљеног око аутентичних националних и демократских вредности. Антифашизам – који је утемељен на борби за очување права сваког народа да, не угрожавајући друге, уређује свој живот – на нашим просторима, несумњиво, пре свега припада српским патриотама. Отуда, било је крајње време да се тргнемо, и не допустимо да и убудуће наша антифашистичка традиција буде употребљавана притв нас!

Часопис о коме говоримо постигао је велики успех на том пољу. У њему су, уз већ споменута питања, систематски дати одговори и на многа друга. Поменућу само нека од њих: Који су то западни извори фашизма? Улога Ватикана у вези са доласком нациста на власт и реализацијом усташког геноцида над Србима? Каква је окултна страна нацизма? Да ли би Трећи рајх био поражен без одважне борбе појединих словенских народа против њега? Шта се прећуткује у вези са некажњеним хрватским, мађарским, шиптарским и другим фашистичким злочинцима? Уз бројне текстове домаћих аутора, свестраном сагледавању прошлости фашизма и његових садашњих манифестација, односно давању одговора на бројна важна питања, послужили су и изузетни преводи страних радова. Неки од њих су недавно написани, а некада се ради о подсећању на култна дела о нацизму и антинацизму.

На крају, још једном да нагласим, објављивањем темата о коме смо говорили, учињен је велики корак напред. Но, на томе не смемо да станемо. Морамо истрајно да наставимо путем који је тако трасиран, и да докрајчимо монопол над антифашизмом оних којима он не да не припада, већ оно зашта се залажу, без трунке претеривања, представља његову негацију. То смо дужни да урадимо не само ради историјске истине, већ и ради боље будућности нашег народа.

Залажући се да чињенице о Другом светском рату избију на видело, уједно се супротстављамо и онима који у фашистичком духу третирају српски народ! Стога је важно да напор „Двери“ не остане усамљен, већ да буде почетак ширег систематског деловања у том духу. А да тај часопис, осносно национално-демократско удружење које га је покренуло – које је несумњиво предводник српског патриотског невладиног сектора – не само истрајно настави путем којим већ дуго смело иде, већ и директно, упорно инсистирајући на том термину, настави да шири пламен аутентичног српског антифашизма и даје смер читавом нашем, националном и демократском, истинском антифашистичком покрету!