Гија Канчели - „Укроћени Везув"

Треба се прилично потрудити да би се на огромном постсовјетском простору нашао човек који никада није певушио забавну песмицу за малу птичицу („Чито-гврито") из популарног совјетског филма „Мимино". Али дај боже да бар половина од њих зна да та једноставна мелодија, коју многи сматрају за фолклор, припада чувеном композитору нашег времена Гији Канчели. 10. августа он ће напунити 75 година.
 

Грузина Канчели руско друштво прихвата као свог: у истом равни са Русима Родионом Шчедрином, Софијом Гајбадулином, покојним Алфредом Шнитке. То су музичари исте генерације, који су истовремено постали славни - на крају совјетске епохе. Стваралаштво ових композитора је јарка страница светске културе, наглашава у интервјуу за Глас Русије биограф Канчели, професор Наталија Зејфас:
 

Канчели је један од великих композитора, који одређују музичку слику савременог света, - сматра експерт. - Канчели је већ крајем 60-их година имао свој стил, који се лако препозна од првих звука. У почетку је он био само симфонијски композитор и из принципа није писао музику са текстом. То је била форма протеста против званичне идеологије, која је признавала само програмску музику, повезану са одређеним ликовима. А он је хтео да буде независан о било какве идеје. Иако су његови радови увек имали идеју, тачније, идеале - светле, добре, лепе, за које се човек у савременом неправедном свету бори. Светлост је увек присутна у његовим делима, чак и ако се завршава трагично, - говори Наталија Зејфас.
 

„За то што сам постао музичар треба да захвалим џезу, у који сам заљубљен до данас". Тако је једном о себи рекао Гија Канчели. И можда се зато он - аутор симфонија, хорских дела, опере „Музика за живе" - није оградио у потпуности од демократских жанрова. Канчели је компоновао музику за шездесетак филмова, за многе позоришне представе. Па ипак, академска музика је доминанта његовог стваралаштва. У њој је он „аскета са темпераментом максималисте", „укроћени Везув", како је занимљиво рекао колега Родион Шчедрин. А Алфред Шнитке је у симфонијској музици Канчели видео „антидраматургију", када се музика компонује не према законима класичне музике, већ према законима филма - са могућностима монтаже, успореног снимка, наглих контраста.
 

Да, није једноставно слушати симфоније Гије Канчели. „Висока уметност  је увек припадала елити, - убеђен је композитор. - И остаће елитна. Ја никада нисам веровао да ће уметност спасити лепоту, а лепота - свет. Мислим да ће лепота спасити саму себе. Свет постаје грубљи, зло - горе. Ма како то парадоксално звучало, управо велика достигнућа науке, нове технологије воде ка том злу. А добро остаје... ка последњи квартети Бетовена - у мањини".
 

Професија Наталија Зејфас у интервјуу за Глас Русије, завршавајући своју причу о Гији Канчели, говори:
 

Постоје аутори чија је музика узвишена, истанчана, а сами они могу да су пуни зависти, препотентни. Музика Канчели је о идеалима добра, светлости, лепоте, и у животу је то човек који верује у идеале, понекад чак и до наивности. И у том смислу њему је теже него другима да прихвати неправду света. Он има велики број пријатеља, који га искрено воле. И музичара и људи других професија - он одржава пријатељство са њима током целог живота. Ето какве је верности, истрајности човек. Слава нимало није утицала на њега. Музика Канчели је природна. Такав је и он сам. Често са иронијом говори о себи, о свету, али истовремено га боли све то што се дешава...