Русију желе и не желе да виде у НАТО

„Данас будућност НАТО-а зависи од тога, хоће ли Русија заузети у њему своје место". Тако сматра познати у Немачкој политиколог Кристоф Бертрам, бивши директор Лондонског института стратешких истраживања. Ипак шансе за радикалне промене у застарелој стратегији алијансе нису велике, констатује он.

„Кардиналном грешком" сматра Бертрам ширење НАТО-а на Исток, до граница са Русијом. Сва убеђења о томе да експанзија није усмерена против Русије, у Кремљу нису могла да изазову ништа осим неповерења. У Савету Русија-НАТО Москва се усамљено супротставља „затвореном клубу". А сам Савет, како су показала дешавања лета 2008 године после рата против Грузије на Кавказу, Запад може да користи како инструмент за егзекуцију Москве.

Међутим реална тачка гледишта да система безбедности без Русије не може бити у Европи налази све више присталица. На пример, бившег министра одбране Немачке Волкера Руе или бившег генералног инспектора бундесвера, бившег председника војног комитета НАТО Вернера Хојера. Актуални генерални секретар алијансе Фог Расмусен за време своје посете Москви у децембру 2009. године је говорио о таквим перспективама билатералне сарадње о којима може само да се сања. Те Руси и натовци заједно учествују у мисијама ОУН, те заједнички систем ПРО не само да штити, већ и политички зближава јучерашње непријатеље, и тако даље и тако ближе... Али сви су се ти хвалоспеви завршили чиме је Брисел приступио изради нове стратегије НАТО. За Русију тамо нема места.

Кристоф Бертрам објашњава непријатељски став НАТО-а бившим совјетским сателитима. Њихови застарели погледи на Русију траже и да НАТО буде застарела. Они имају присталице међу политичарима ветеранима „хладног рата". Русија у улози члана са свим правима, па и са правом вета, Русија која паралише војни блок - то је за њих горе од најстрашнијих кошмара.

Постоји ли зрно здравог смисла у овим редовима? Познати руски политиколог и дипломата Валентин Фалин сматра да ствар није само у томе:

Овде има смисла само једно. Европљани већ неко време размишљају о томе, да ли треба да и даље буду инструмент у рукама САД у светској политици преко НАТО-а или треба реорганизовати НАТО у политичко-војну организацију која има мање-више нормалне односе са Русијом. У том случају би Европљани могли да кажу своје „да" или „не" стратегији САД.

НАТО је део глобалне стратегије САД, а не глобалне стратегије Европе.  У томе је основа несугласица. Зато ће САД у оквиру НАТО-а преносити своје базе из Немачке и понеке из Италије у Пољску, Словачку, Мађарску, Румунију, Бугарску. У Немачкој они морају да усагласе са Немцима питање куда и зашто полећу авиони, куда иде војска. А у Бугарској или Румунији таква питања нико неће постављати.

Главни противник сарадње са Русијом у оквиру Алијансе и даље остају САД. Када је после распада СССР искрсло питање о могућностима уласка Русије у НАТО, Кисинџер је рекао: Не долази у обзир јер Русија ће парализовати делатност тог војног савеза и у некој мери утицати на стратешке одлуке САД. Прихватање Русије - то је распад НАТО-а. То су речи Кисинџера. Американци желе војну моћ и то је њихов главни аргумент у светским пословима.

Кристоф Бертрам не назива разлоге, али констатује: присталице нове политике у односу на Русију избегавају јавне дискусије. У документу о новој стратегији алијанса предвиђа  држати се пароле до победе у Авганистану, а у односу на Москву исте те позиве за сарадњу. Односно, нема ништа ново, бар за две наредне деценије. Политиколог резимира: то ће коштати само НАТО, који је имао шансу да створи велику структуру  безбедности Америке, Европе и Русије.