Наши студенти у САД возе рикше да би зарадили за повратак

Мој син је у Атантик Ситију. Када га питам како је, каже да је добро. Као да не знам како му може бити: ради по цео дан, вози рикшу тек да може да преживи. Изнајмљује је за 100 долара недељно и потом вози људе од казина до казина, а плаћају му онолико колико им буде симпатичан. Из Србије је пошао са 850 долара, а сада у џепу има тек 200 долара.
Притом, само на смештај недељно даје 80 долара. А, на тај програм потрошио је целу своју уштеђевину и још је позајмио 600 евра - почиње своју причу Ева Колунџија, мајка једног од 160 студената који су преко агенције СЕЕА пошли у Атлантик Сити очекујући посао и смештај, а потом били препуштени сами себи.
- Мој син је само један до преварених. Он је и прошле године био у Америци преко једне друге агенције. И добро се провео и успео да уштеди 3.000 долара, без којих је остао захваљајући СЕЕА. За њих је чуо управо у Америци прошле године. Испричали су му познаници да су Борис Тривић и његов отац, власници СЕЕА, у замену за око 400 долара које су им узимали на лицу места налазили добре послове по Атлантик Ситију. И решио да ове године оде са њима, очекујући бољи посао - прича Колунџија.
Она каже да је била против тога.
- Већ у децембру платио је 100 евра и 5.000 динара само да би резервисао место у програму. Уцењивали су их да до 9. јануара плате свих 1.270 долара за ушће у програму, јер у супротном, рекли су, цена ће расти из месеца у месец. Прошли су тестове језика. Па, ако је језик проблем да им се нађе посао, зашто их агенција на то није упозорила? У Њујорк су стигли 20. маја и најпре три сата чекали на ареодрому да се неко из агенције појави - каже Колунџија.
По њеним речима, потом су дали 50 долара за превоз до Атлантик Ситија, а после и 100 долара за смештај, који је био и лош и за 20 долара скупљи него онај који су касније, захваљујући пријатељима, успео њен син да пронађе.
- Организовали су им разговор на коме се појавио огроман број момака и девојака. Како је послодавац изабрао запослене, не зна се - прича Ева Кулунџија.
Она је посебно огорчена што у агенцији није добила готово никакву информацију, нити помоћ. Руке су јој остале везане и након одласка код адвоката јер сва обећања која су давана студентима - давана су усмено.
- Био сам против тога да моји синови оду на пут јер ми је све изгледало сумњиво још и пре но што су отишли. Сва правила која су била установљена, па чак и то да програм није за бруцоше и студенте прве године, мењала су се, била сувише савитљива. Да би им био нађен посао дали су 500 долара Тривићу на лицу места. И једном сину је заиста пронашао посао, али је други морао сам да се снађе - тврди Б. П., Новосађанин чији су синови тренутно у Атлантик Ситију.
Како причају родитељи, Бојан Тривић, настањен у Њујорку, готово да и не одговара на позиве студената. Једина помоћ коју су од њега могли добити јесте покушај да се запосле у Њујорку, али само под условом да путују свакодневно из Атлантик Ситија, удаљеног око 100 километара и да су тренутно на пробном раду. Без посла су били пуних месец и по. И да ситуација буде гора, напомињу родитељи, њихова деца још увек немају број социјалног. Без тог броја, правог посла нема.

Коментари читалаца са сајта „Блица“

-Проблем више нам прави Социал сецуритy оффице и наши спонзори који редовно праве грешке и пропусте у апликацијама па већ два месеца чекамо социјални број а нико неће да нас запосли без социјалног броја или ако већ неко и ради не добија „паy цхак“ већ ради за џабе док не добије број. Тако да је већина нас овде већ два месеца без социјалног броја и без посла. Оно мало студената које је имало „среће“ да добију неки посао и социјални број, раде само парт тиме(сто је око 15 сати недељно) са сатницом од 7 долара сто је у преводу око 150 долара недељно а сам смештај је од 80-100 долара недељно. Па ви сад израчунајте колика је то зарада, колико смо ми сви у губитку и колико смо сви преварени.
-Поздрав свима, ми смо овде у Атлантику већ другу годину, тако да знамо како ствари функционишу! Рођаци, ово је ворк енд травел програм научиш језик, зезаш се и вратиш паре и идеш кући! И није за сваког јер има јако пуно размажених који нису никад ништа радили и одмах су прво отишли у Америку да раде па су им сад сви криви.
-Ја сам сад у Атлантик Ситију и баш ми је лепо. Гурам неке људе у колицима и још ми плаћају за то понекад и више него што тражим. Сам сам свој газда, као у Србији што би се рекло, имам свој бизнис и баш ми је супер. Хтео бих само да се захвалим агенцији која ми је омогућила овај културно-забавно-уметнички програм који се зове ворк енд травел.
-Ја сам прошле године била у АЦ и солидно сам прошла. Прави проблем је што је ове године тамо отишло превише људи. Многи су чули приче како може да се заради брдо пара и наравно да су хтели да покушају. Исто тако је чињеница да су многи подигли кредите или позајмили паре јер родитељи нису могли да им приуште целу суму. Узрок превеликом броју људи јесте то што су се агенције изалавиле па су уместо 50, као прошле године, ове године водили 150 људи.
-Па нисмо ми глупи људи да не знамо да рачунамо. Дали смо 2.000 евра зато што су нам обећани такви услови да можемо да зарадимо и сви смо кренули у Америку да радимо по 16 сати дневно, а не да чекамо да нам падну паре са неба. Не видим у чему је проблем. Немојте још да испадне да смо ми лењи. А што се тиче људи који су срећни са седам долара на сат, узмите дигитрон у руке и израчунајте колико нам је времена потребно само то да урадимо са том сатницом и без прековременог јер га овдашњи послодавци, за неупућене, не дају ни за лек!
-Ја сам један од студената о којима је чланак говорио. Рећи ћу потпуну истину тако да свима буде јасно. Прво, преварени јесмо. Обећани су нам само најбољи послови у најбољим казинима. На презентацији коју је одржао представник агенције, то је и усмено обећано. У случају да се не свидимо тим менаџерима, агенција је требало да нам обезбеди два нова интервјуа на другим местима и тек након тога би испунила своје обавезе према нама. То стоји и у званичној брошури „Интраx Wорк & Травел“ агенције. Менаџере нисмо видели, а интервју смо имали само један, на који је дошло нас 160 да конкурише на 15 места. И то након 15 дана у Америци.
-Одмах да кажем да сам ја један од тих људи који је дошао преко те трагичне СЕЕА агенције. Па шта ако смо дали 2.200 евра за програм (који је, иначе, био најскупљи у Србији), да ли то значи да треба да нас одеру само зато што смо уложили паре. Деведесет одсто људи је поузимало кредите, позајмило паре (које сад не знају како ће да врате), нису то људи који су дошли на провод и да их је баш брига за паре.