Од 2008. плате мање за 100 евра

Две године владавине кабинета Мирка Цветковића избиле су из џепа просечном раднику 100 евра, а пензионеру тридесетак јер су им за толико мања примања.

Али то није све, јер уз такве приходе грађани морају да издвоје око 5.000 динара више за кирију за стан од четрдесетак квадрата у Београду, а они који су узели кредит око 3.000 динара више да би измирили месечну рату од 100 евра.

Стандард у Србији у претходне две године доживео је прави фијаско. Због смањивања и замрзавања зарада, али и слабљења динара, просечна плата је са 419 евра смањена на 323 евра.

"Подаци о величини ових категорија не казују много о раду Владе Србије јер су пензије и плате добрим делом резултат кретања девизног курса. Али курс много говори о раду Владе, која је наставила врло лошу економску политику претходне владе. Суштина те политике је да се курс формира слободно, на основу понуде и потражње на девизном тржишту. И то је у реду као став све док се на страни понуде девиза јављају приливи на основу економских активности , као што је, на пример, извоз роба и услуга", објашњава Стеван Санто, познати привредник и саветник директора суботичког Пионира.

Међутим, каже Санто, "када се на страни понуде јављају ад-хок приливи који нису резултат текуће економске активности, попут бесповратне помоћи или пара од приватизација, долази до економски неоправданог јачања домаће валуте. Ако, рецимо, Телеком продате за 1,4 милијарде евра, доћи ће до огромне понуде девиза на тржишту и ако се то не неутрализује, пре свега, мерама НБС, долази до економски неоправданог јачања домаће валуте. И то се седам-осам година после 2000. године радило и тако је јачао динар".

Погрешна политика вођена је претходних година, али уместо да признају грешку, ти исти политичари уверавају да смо изашли на зелену грану. Упућени кажу да ће тешко зараде доживети опоравак, пре свега јер послодавцима иду наруку дешавања на тржишту рада. Од априла 2008. године до априла ове стопа незапослености увећана је шест одсто и достигла је скоро петину радног становништва. У таквој ситуацији послодавци могу да се играју са својим упошљеницима јер ће без проблема наћи неког да их замени. Зашто онда не чуди што мање од петине фирми у Србији редовно исплаћује зараде?

"Имамо погоршање конкурентности извоза и појефтињење увоза, а резултат је повећана атрактивност девизног задуживања у иностранству. А смањење плата и пензија су изведене категорије из овога. И ова влада за две године ништа није урадила да то спречи", истиче Санто.

Да ли је Влада урадила све што је могла?
"Договор са ММФ-ом смањио је болно прилагођавање. Ипак, Влада нема пара, инструмената и снаге, јер је коалициона, да уради нешто више", закључује Маџар.
Стеван Санто из суботичке фабрике слаткиша је конкретнији - "кратко и једноставно – ништа".
Посртање стандарда, признају и стручњаци, може се приписати светској економској кризи, али грађани Србије живе као да „сека“ (Светска економска криза) влада 20 година. То потврђује, на пример, податак да је држава и онако велико пореско захватање из литра бензина додатно повећала последње две године па је возачима потребно много више пара да би напунили резервоар.

Није криза крива што је држава у немогућности да наплати порезе у сивој економији повећала акцизе и тако сав терет пребацила на обичне грађане. Уместо да опорезује најбогатије, Влада Србије дозвољава да јој тајкуни деле лекције.

"Онима који су се задуживали и који живе од увоза, а овде имају и монополе, промена владајуће политике не одговара. Једноставно, тајкуни диктирају Влади шта да ради", каже Санто.

Љубомир Маџар, професор Економског факултета у Београду, подсећа да је смањивање реалних доходака било неминовно и додаје да нема те силе која је могла то да спречи.

"Десетак година смо живели далеко изнад својих могућности, па је укупно трошење било за петину веће од бруто друштвеног производа. Овакво трошкарење финансирано је из извора који су краткорочни – кредити, птиватизација, дознаке, донације. Спискали смо 75 милијарди долара! Не можете добро живети на дуже стазе од приватизације – то је као кад неко прода кућу, па оде на летовање, кад се врати нема ни кућу ни паре", објашњава Маџар.

Мечка је, каже он, заиграла пред нашим вратима, и стандард ће нам и даље падати. Он сматра да Међународни монетарни фонд у овој ситуацији даје добре савете. ММФ помаже да приземљење после десетак година буде блаже, мање болно. На питање да ли може да буде горе од овог, Маџар одговара потврдно - "погледајте Грчку".

Многи ће рећи да није потребно да гледамо суседе. Прече им је да се побрину за 200 евра кирије која им је у динарима за претходне две године повећана за пет хиљада динара. Ко се навукао на кредит, то задовољство га је због пада динара коштало додатних три хиљаде динара за месечну рату од сто евра. Стручњаци би дали многа објашњена за овакво повећање трошкова просечне породице, али грађане то мало занима јер су им новчаници све празнији. Шта ради Влада Србије?

Љубомир Маџар је склон да све недаће коју су нам се десиле не приписује политичарима, иако не спори све придеве којима их народ части.

"Мислим да је већи проблем политички систем који политичаре тера да се понашају више у свом него у интересу народа. Политичка сцена је уситњена, па је опстанак или долазак на власт пресудан за партије које трошењем државних пара купују гласове. Кад све прође, цех је много већи него што се очекивало, и долази на наплату. Широке коалиционе владе, као што је и ова наша, јесу слабе владе. Тако је наш кабинет опрезан, ограничен, плаши се да донесе неку одлуку као се не би замерила неком коалиционом партнеру", објашњава Маџар.