А на крају све стане у двије ријечи

У Доњим Мартинићима у бјелопавлићкој равници, јуче је преминуо најстарији Бјелопавлић, вјероватно и један од понајстаријих ако не и најстарији Црногорац, а засигурно најстарији голооточки мученик. У свом необичном рвању са животом које се протегло кроз три вијека, племенита и доброћудна старина, крепка и бистроумна до посљедњег даха, посустала је у 108. години, тихо како је и живио, окружен бригом и пажњом бројне дјеце и потомства.
У његовој личној карти, пасошу и другим документима пише да је рођен на почетку двадесетог вијека, 22. фебруара 1900. године, али је он увијек тврдио да је то било барем годину, годину и по раније, да је свијет угледао још у деветнаестом вијеку, односно да су му матичари украли оно вријеме док је проходао и док се неко у забитом родном Гостиљу сјетио да оде до попа и упише га у књиге рођених.
Како год било, по томе како се држао и како је изгледао до посљедњих дана свако би се заклео да није преступио ни осамдесету. Ноге га, истина, последњих година нијесу служиле као некада, слабије је и чуо, изгубио је и једно око након операције катаракте наступила је нека компликација, али до краја живота остао бистроуман и памтиша, мудри разговордџија, вазда оран за причу и шалу, вазда окружен бременом књига и новина, које је, на оно једно око, читао до посљедњег слова.
А у животу га, казивао је, само камен воденички није млио. Претурио преко главе све ратове у двадесетом вијеку, искусио аустроугарске и италијанске тамнице, двије године и на злогласном Голом отоку камен ломио:
- Никад ми није било лако и ништа ми у животу није пало џабе, али, свеједно, не жалим се и још би тај пут тамо према цркви и гробљу био потоњи којим бих кренуо и само ако се баш мора – рекао нам је приликом последњег рођенданског славља. - Лаже сваки, сем ако га није каква болест и мука голема сколила да би радије тамо него овамо, без обзира на године. Може бити да ја тако мислим зато што се могу пофалити нечим чиме се малина могу пофалити, поготову ако дочекају дубоку старост као ја. Упркос свему што сам у животу претурио преко главе ја до сада ипак нијесам доживио ништа што ме за срце ујело и на њему вјечну рану направило - није ме погодила смрт која би ме толико забољела и живот ми омразила...
Испричао је потом како су му три брата умрла прије него се он и родио - "увукла се јевтика у нашу кућу и покосила их". Послије изгубио и четвртог брата Јакова, погинуо као младић на Скадру у Балканском рату док је Душан још био дијете.
- Отац ми Раде онда умрије у швапском логору у Вуксанлекићу код Тузи - био већ старац који је носио ожиљак страшне ране на лицу из боја са Турцима на Фундини. На крају и мајка ми Његосава умрла у дубокој старости... Од свега тога најтеже ми је, пала смрт супруге Станке, јер је за старог чоека најтежа казна и највећа мука кад остане без друга, онога са којим је дијелио и зло и добро и који му је представљао најтврђи ослонац.
Са супругом Станком Душан је изродио осморо дјеце – синове Милорада, Радосава и Томаша и ћерке Војиславку, Ану, Драгицу, Јованку и Марушку. Сви имају своје куће и породице, сем Ане, која се није удала и која је до потоњег дана његовала оца. Иза Душана је остало и више од четрдесеторо унучади и праунучади, а једина његова велика неиспуњена жеља је то што их све још једном није видио на окупу, јер су расути по свијету (син Томаш са породицом, рецимо, живи у Чикагу):
- Жеља ми је да иза мене остану сви живи и здрави – рекао нам је Душан приликом последњег разговора - и да на "онај пут" кренем задовољан и пуна срца. Чини ми се да сам цијелог вијека мислио на тај дан, да мојој дјеци и потомству нијесам оставио ништа чега би се могли стидјети. А знаш како је, мој синко: шта год радио, колико год се трудио у животу, шта год створио и какво год богатство стекао, на крају ти се све сведе само на двије ријечи – добро или лоше. Срећан је онај код кога добро превагне...

Код Душана Стојовића је, несумњиво, превагнуло добро.