Власти у Берлину уложиће жалбу на одлуку да Хашком трибуналу доставе документа која бивши председник Републике Српске Радован Караџић сматра важним за своју одбрану пред тим судом.
Немачка влада оцењује да би тиме били угрожени њени национални и безбедносни интереси, пренео је радио „Дојче веле”.
Тим поводом, Кристијан Шварц-Шилинг, који је 1995. био министар за телекомуникације у немачкој влади, рекао је да је „могуће да се у немачкој документацији налазе компромитујући подаци, на пример информација да су Француска или Велика Британија шверцовале оружје у Босну и Херцеговину, а истовремено се јавно, највише противиле укидању ембарга на оружје”.
„Ако немачка документација садржи такве информације, то би за наше НАТО савезнике и партнере била велика срамота”, рекао је Шварц-Шилинг, који сматра да Караџић уноси погрешне аргументе у ток процеса, како би скренуо пажњу са стварних чињеница.
Адвокат 6.000 преживелих Сребреничана у процесу против Уједињених нација Аксел Хагедорн, сматра да ће противљење немачке владе Караџићевом захтеву њему послужити као „доказ досадашње стратегије” - да Трибунал не води искрен процес и да не жели да истражи праву истину, наводи немачка медијска кућа.
„Није искључено да је Караџић пронашао документа који доказују одређене транспорте оружја. Зато сада покушава да докаже да су се у рат у Босни и Херцеговини активно умешале и земље Запада”, сматра Хагедорн.
Караџић и његови браниоци траже да немачка влада Хашком трибуналу преда осам категорија докумената - извештаја, меморандума, преписки и извештаја немачке обавештајне службе о испорукама оружја у Босну, пре свега у Сребреницу 1995. године.
Професор међународног права Кристијан Томушат оценио је да Караџићеви браниоци чине све да би успорили процес и да Хашки трибунал има право да захтева сву расположиву документацију која има директне везе са процесом, али да нема задатак да „пише историју грађанског рата у бившој Југославији”.
„Браниоци су и у ранијем процесу, који се водио против Слободана Милошевића, имали сличну стратегију. Захтевали су разну документацију од немачке владе, а бивши министри спољних послова и председник владе морали су чак и да лично сведоче. На тај начин, хтели су да добију на времену и да истовремено предоче општи опис историјских кретања, која нису имала много везе са тужбом због које се водио процес”, оценио је Томушат.