СНП "Избор је наш" одговара Рајку Васићу отвореним писмом

Опрости му, Боже, јер не зна шта говори и пише.

Само  овако могу почети ово писмо, које је реакција на Ваш текст под називом „Сретан затвордан“. У њему критикујете акцију Покрета под називом „Срећан Ти рођендан, Предсједниче“, и пишете да су Срби требали судити првом предсједнику Републике Српске, др Радовану Караџићу, и осудити га на смрт јавним стријељањем… 

А, зашто  је др Радован Караџић крив? Да ли је крив што се ставио на чело српског  народа када је било најтеже, како би спријечио  понављање геноцида над својим народом из Другог свјетског рата? Да ли је крив што је највише учествовао у стварању Републике Српске? Да ли је крив што, захваљујући највише Њему, није дошло до међусобног убијања Срба по идеолошкој основи? Да ли је крив и за враћање вјеронауке у школе и што је на тај начин нашим покољењима дао истинску наду и смисао у живот? Да ли је крив што је био истински миротворац, али и што је око себе имао мало храбрих људи, и то не само Срба, да слиједе Његову визију? Да ли је крив и сада, што пред Хашким судом, не потпомогнут од државе, износи истину о догађајима у вези са разбијањем Југославије, и на тај начин спречава да се Република Српска прогласи геноцидном творевином? И таквог човјека треба јавно стријељати?! То чак не изненађује, јер зло само што се није зацарило. Гријеси туђи су увијек испред нас, а гдје су наши? Можемо ли се ставити у Његову кожу и прије, док је био на власти, и сада? Можемо ли се ставити у кожу Његове породице? Уопште, у кожу мученика? Можемо ли помислити да је и Он нечији син, отац, брат?

Да бисмо  се као народ спасили и били људи, господине Васићу, треба највише разумијевања, љубави, праштања, а не саморушилачке енергије. Било је многих који су оспоравали велике. Колико их је само било који су пљували и бацали се на Христа. Жао ми је и тих многобројних, они су као ништа. Ни име, ни лик им се не памте. Жао ми их је, јер су имали најружнију улогу у историји, али мора бити и таквих, како би се велики, али малобројни, показали у свој својој љепоти. Покрет је са радошћу прославио Радованов рођендан, али, још бисмо веће славље приредили, када Ви не бисте мислили на којој је страни већина свијета, већ да гледате гдје је правда, истина и љубав, и када бисте се измирили са традицијом, Богом и, наравно, братом Радованом. Народ би са великом радошћу дочекао Ваш повратак, као онај отац који је прославио повратак разблудњелог сина. А народ зна на којој је страни Радован.

Једном  приликом кад сам разговарао са Њим, осјетио сам Његову велику бригу за српски народ и Републику Српску, али, и одлучност и оптимизам да успије да одбрани себе и Српску. Тада ми је још рекао да је Он свој живот испунио. Има породицу, унучад, а многи младићи су погинули за Републику Српску, а да се нису стигли ни оженити. Рекао је да се због њих ваља борити.

Господине Васићу, пишем Вам ово као обичан човјек, рудар, не желећи да са Вама полемишем, и зато Вас молим да, ако има  потребе, поново прочитате ово писмо. 

Уз жељу да сви станемо у одбрану свог народа и сваког његовог припадника, срдачно Вас поздрављамо.   

СРЕТАН ЗАТВОРДАН
пише: Рајко Васић

По кишном бањалучком времену одржана је Парада поноса чији је основни циљ био да се у Хагу Цару Радовану честита рођендан. Јавно, демонстративно, користећи при томе кратко заустављање колоне камиона и аутомобила у центру града да би се руководство Честиталишта помолило богу и узело благослов за своју акцију.
Прва погрешка. У Хагу Цар Радован није волио попове и цркву. Сматрао их је тек алатком на свом путу, путу Чупавог Просвјетитеља за Србе.
Друга погрешка је што се још једном свима у том, иначе Србима изразито и нескривено наклоњеном свијету, пружа доказ о потпуној ишчашености зглоба у коме су повезани Срби и Вријеме.
Али цијела та парада коју је организовао Српски народни покрет Избор је наш и извјесни Дане Чанковић, није инспиративна јер је то само обична наталожина старог протеклог, пролудјелог и пробудаласаног времена.
Стога ћу, као и сваки прави балканоидни класик, цитирати сам себе.
У књизи БиХ не постоји, коју сам објавио у јануару 2006., написао сам кратки текстић о Благу Цара Радована. Дакле:
Радован Караџић не треба да иде у Хаг. Њему би Срби требали судити овдје и осудити га на смрт јавним стријељањем на Тргу исељених, прогнаних, преварених и уништених Срба.
Радован Караџић је усрао хиљаду година поштене српске историје а крив је, најмање, за:
• Лакомислено организовање рата, заједно са муслиманским и хрватским радованима, у коме су непотребно страдали Срби и њихова имовина и у коме су починили незаборављиве злочине
• Оранизовање криминала и шверца, у току и послије рата, у коме је мали број људи преотео друштвену и приватну имовину
• Маргинализовање ратних и поратних уставних институција при чему је себи, као никад изабраном лидеру, приграбио сву власт и моћ
• Поистовјећивање СДС (тј. Њега и његове уске клике) са државним институцијама
• Препоруку да чланови СДС-а не иду у рат да би имао ко владати послије рата
• Латентни сукоб са Војском Републике Српске
• Формирање личне нелегалне шпијунско-полицијске организације која није никоме одговорала осим њему лично („Тајфун“)
• Препуштање овдашњих српских устанвих послова Слободану Милошевићу
• Сукобљавање овдашњих Срба са међународном заједницом
• Продају и предају српских територија
• Пљачку филијала СДК и банака при крају и по завршетку рата...
Завршен цитат.