Почетна страница > Новости
Коментара (1) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Завет Деспота Стефана
15.06.2010. год.
Предмет смо разрачунавања великих сила на балканској шаховској табли, и политички и безбедносно, чини се, готово ништа од нас не зависи.
У својим политичким мемоарима, књизи ,,Правила ћутања“, Момир Булатовић преноси следећу причу. Након окончања дејтонских преговора у соби седе он, Милошевић, Ричард Холбрук и државни секретар Ворен Кристофер. У опуштеној атмосфери, Слоба узима реч и понавља нашу стару мантру о томе како смо са њима у два рата били савезници и како бисмо волели да све што се до тада дешавало сматрамо великим неспоразумом.
Узима затим лист празног папира, додаје га Кристоферу с молбом да напише све услове које би наша страна требало да реализује како бисмо једном за свагда решили проблеме и постали савезници.
Кристофер, међутим, одгурнувши папир, одговара отприлике на следећи начин: Али господине Милошевићу, зар већ нисте схватили, са нама се не ради на тај начин. Не постоји коначна листа услова, већ ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми тада затражимо од вас.
Овај догађај од пре петнаест година изванредно илуструје кључно питање на које сви наши лидери покушавају да дају одговоре већ две деценије: где је крај америчком условљавању. Ова игра се одвија у условима потпуне нерегуларности када већи партнер има силу, употребљава наводно међународне институције и не држи се апсолутно ниједног договора и обећања. То је најбоље осетио управо Милошевић који је одиграо кључну улогу у затварању балканске приче те 1995. године, да би Американци одмах након Дејтона кренули даље, одвајајући Црну Гору, отварајући косовско питање и припремајући његову смену. Још једну илустрацију ове политике изневеравања договора ових дана срећемо у Караџићевом неуспешном обраћању Савету безбедности поводом уговора који је потписао са Холбруком, тада овлашћеним представником међународне заједнице.
Сваки од наших политичких лидера уочио је, дакле, да се према нама политика не мења чак ни кад у потпуности прихватимо вазални статус и испунимо све услове. Једни у томе виде стари енглески страх од православне Русије и њихово убеђење да су Срби нужно само коњоводац Руса ка топлим морима. Други нашу трагедију тумаче геополитичким положајем (настањеност на свим кључним саобраћајним правцима Балкана). Трећи опет објашњење траже у непокорном менталитету и амбицији да се самостално управља својим пословима. Шта год да је у питању, очигледно је да се политика сузбијања Срба и Србије и даље одвија у континуитету.
Кад се, међутим, постави питање где је томе крај, треба се подсетити још једне историјске епизоде. У време анексионе кризе 1908, министар иностраних послова Аустро-Угарске Алојз фон Ерентал, уз помоћ начелника генералштаба Конрада, озбиљно је разматрао план да се са Србијом заврши једном за свагда. Самосвојна, слободарска Србија у успону представљала је светионик у који су јужнословенски поданици бечке круне гледали с надом, и на тај начин била је трајни извор нестабилности за царство. Ерентал је разрадио план према коме се читав простор источно од Мораве препушта Бугарској, а остатак се укључује у двојну монархију, која би затим као трећу јединицу оформила јужнословенски ентитет.
Када се региструју чињенице да је у свега неколико дана из Хрватске протерано више стотина хиљада Срба, да је Црна Гора управо по аустроугарском моделу вештачки одвојена и да се од ње прави антисрпски бастион, да је Космет чак и формално одвојен, а из њега протерана већина Срба, да Војводина креће црногорским путем, онда нас никако не сме изненадити Месићева изјава о могућности да хрватска војска интервенцијом код Брчког пресече Републику Српску на два дела и тиме де факто омогући њено укидање. Још мање треба да нас изненађује то да такву изјаву није осудио ниједан озбиљан представник међународне заједнице.
У светлу претходних чињеница лако је закључити да смо ми предмет разрачунавања великих сила на балканској шаховској табли и да, политички и безбедносно, чини се, готово ништа од нас не зависи. Стога је сасвим разумљиво да се у многим алтернативним круговима све више помаља име деспота Стефана Лазаревића.
Деспот Стефан је државу преузео у време њеног пропадања. Он је био нека врста стечајног управника једног огромног, некада славног предузећа које се распадало услед нових околности. Штавише, имао је пуну свест о томе да држава пропада. Стога су у центру његових активности два задатака: прво, испуњавањем вазалних обавеза према околним силама максимално одложити њену коначну пропаст и, друго, свим силама, усмеравањем на политику идентитета, поставити тако јак духовни, верски, образовни и културни темељ, који ће и у времену бездржавља очувати предање о српском имену и омогућити неким каснијим генерацијама да га у повољнијим геополитичким околностима обнове. Без Стефана не би било ни свих оних великих обнављача српске културе у 18. веку, а без њих не би било ни Карађорђа.
научни сарадник у Институту за европске студије
- Извор
- Политика
- Миша Ђурковић
Коментара (1) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Руски председник предложио је тестирање западних одбрамбених система против нове руске хиперсоничне ракете
Србски научник, писац, дипломата и политичар Владимир Кршљањин је током свог децембарског говора на МГИМО универзитету Министарства спољних послова Русије на Међународној конференцији \"НАТО: 25 година експанзије\" тврдио да...
Кијев је прекршио „правила ратовања“ циљајући високог војног официра у Москви, изјавио је Кит Келог
Руске снаге су током дана извеле серију удара на инфраструктуру и индустријске објекте противника у неколико региона Украјине. Украјинске формације су, с друге стране, крстарећим ракетама Storm Shadow напале...
Новоизабрани председник САД одбио је да коментарише да ли је већ било контаката са Кремљом
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Остале новости из рубрике »
СЛИКА СЕДМИЦЕ
ВИДЕО
ВИДЕО
ВИДЕО
