Замка у таблетама среће

Посједовање лијека који је доступан у сваком тренутку појачава самопоуздање. Злоупотреба различитих љекова назива се фармакоманија.

Проблем зависности од љекова заузима све веће размјере како код младих тако и код старијих људи.Млађи људи обично прибјегаају узимању љекова у немедицинске сврхе, када нијесу у стању да набаве дрогу, те то чине како би избјегли непријатности које са собом носи апстиненцијални синдром или да се смире, добијајући лажно задовољство као да су узели супстанцу. Често прибјегавају узимању различитих љекова како би успоставили апстиненцију, или једноставно се "одморили" од супстанце, да би касније наставили узимања са појачаним интензитетом.

Најчешћи случај код старијих особа да развију толеранцију на лијек и потребу за повећањем дозе је код непридржавања савјета љекара, или лијек узимају по препоруци пријатеља "јер је њима помогао", а настаје и као терапијска грешка, када се терапија дуже савјетује без значајнијег разлога, или када се због природе болести морају давати љекови који у себи садрже наркотична средства, на првом мјесту код јаких и неиздрживих болова. Значајан број љекова је неоправдано "оптужен" да изазивају зависност, јер их људи носе са собом, "злу не требало", чиме постају сигурнији, сматрајући да су заштићени. Уствари ,посједовање лијека који је доступан у сваком тренутку појачава самопоуздање. Злоупотреба различитих љекова назива се фармакоманија, а ранији назив таблетоманија се постепено напушта, јер је тај назив практично подразумијевао неконтролисано узимање таблета.
Постоји значајна разлика о начину узимања лијека, љекари обично лијек дају на уста (пер ос), или у мишић (интрамускуларно), док особе које злоупотребљавају лијек, у првом реду наркомани, узимају ушмркавањем или венским путем.
Некада се љекови користе и у самоубилачке намјере, што представља појачану обазривост код прописивања одређених љекова.

Хипнотици
Хипнотици су љекови који се обично користе у лијечењу поремећаја спавања, а због свог антиконвулзивног дејства у лијечењу епилептичних поремећаја. Како посједују и анестетичка дејства некада се дају у спречавању и ублажавању бола или при хируршким интервенцијама обично као средство за увођење у анестезију. Откривени су почетком двадесетог вијека и до данас је произведен велики број препарата. Основна подјела је на барбитурате и небарбитурате. Барбитурати се по свом дјеловању дијеле на ултракратке, кратке и барбитурате са дугим дејством. Барбитурати са ултракратким и кратким дејством изазивају зависност, стога је њихова употреба ограничена и строго индикована. Љекар их мора прописивати на дупле рецепте уз евиденцију у посебну књигу, а што се ради у свим медицинским установама. У небаребитуратне хпнотике имамо хемијски веома различиту групу љекова са заједничком карактеристиком за испољавање депресивна својства појединих можданих функција. Ови љекови, нарочито барбитурати у високим дозама доводе до еуфоричног расположења, конфузије, као да је особа под утицајем алкохола. Барбитурати се не смију комбиновати са алкохолом или другим дрогама које стимулишу централни нервни систем, јер изазивају тровање праћено комом и у значајном проценту смртни исход. Акутна интоксикација даје психичке и неуролошке поремећаје. Од психичких поремећаја је најчешћи поремећај расположења, које је често циклотимично, затим поремећаји у памћењу, пажњи и расуђивању. Даља погоршања прате халуцинације, поремећајима свијести до коме и смрти. Неуролошки поремећаји дају нистагмус, безвољни покрети очију, затим проблеме са говором, ходом и координацијом покрета.
Хронична употреба барбитурата испољава се конфузијом, узнемиреношћу, агресијом и интелектуалним пропадањем. Апстиненцијални синдром код барбитурата је врло тежак и опасан по живот. Брзо по престанку узимања појављује се страх, повученост, које прати мука са повраћањем, појачаним знојењем и несаницом напади слични епилептичним и делиријумом. Убрзо настаје повећање температуре поремећаји срчаног рада и смрт. Због тога је важно да се барбитурати узимају само под контролом љекара, код строго индикованих стања, а што подразумијева и постепени прекид терапије обавезно уз љекарски надзор.
И поред наведених опасности некада смо приморани да употријебимо лијек, јер у том тренутку преставља једини избор и спашава живот пацијента. Обично се прибјегава давању ових љекова на примјер код лијечења алкохолног делиријума, апстиненцијалне кризе у наркоманији када други љекови не дају резултате.

Анксиолитици
Анксиолитици, представљају групу љекова који испољавају анксиолитички ефекат. Својом појавом а тржишту су најављивани као љекови који страх, узнемиреност, несаницу, напетост неизазивајући појачану седацију и не развијајући медикаментозни паркинсонизам. Ова група љекова је највише злоупотребљавана и коришћена у нетерапијске сврхе јер имају могућност сузбијања повишене психичке напетости и стрепње која је неуротичног поријекла.Тако да данас имамо значајан проценат људи који узимају ове љекове, свакако без консултација саљекаром, у неким земљама се тај проценат креће и до десет одсто, а код нас је негдје на нивоу два до три одсто. Ове љекове често употребљавају наркомани обично мијешајући га са пивом или ушмркавањем што их смирује и изазива поспаност. Ови љекови по искуствима психијатара се узимају најчешће по препоруци лаика, а некад су неконтролисано прописивани у нашим амбулантама јер су успјешно сузбијали страх, напетост и анксиозност. То је био и разлог да их називају "таблете среће", а на нашим просторима познати су под називом бенседин, бромазепам, тавор и слично. Јако је значајно да се овај лијек узима по савјету љекара, као и да се прекида терапија уз љекарски надзор и укидање лијека се врши постепено или замјеном са другим сличним препаратом и на тај начин се штити пацијент да не развије зависност одлијека или испољи апстиненцијални синдром, који се испољава већ након првог дана од наглог прекидања узимања лијека, а може да траје до двадесетк дана. Карактеристика које има апстиненцијални синдром су узнемиреност, несаница, јако знојење, болови у трбуху са муком и повраћањем, грчењем мускулатуре, некада делузионим и халуцинаторним доживљајима, затим појава депресија и епилептични напади.
Овдје је врло важна психичка зависност јер је пацијент стекао толико повјерење у лијек који стално мора бити доступан, због чега ствара непотребне резерве лијека, а ако из непредвиђених разлога остане без њега испољавају узнемирење, несигурност, немир, а некад и тешкоћу у контроли понашања. Још једном напомињем да је јако важно да се ови љекови користе само по савјету терапеута, како би се избјегле нежељене посљедице.

Аналгетици
Аналгетици, дају се као средства која купирају бол. Неки од ових љекова представљају групу која је комбинована са хипнотицима и називају се хипоаналгетици. Поред свог терапијског дејства код злоупотребе или неконтролисаног давања могу изазвати зависност и испољити нежељена дејства.Ови су љекови најчешће злоупотребљивани од стране наркомана, на првом мјесту тродон који је сличан опијатским аналгетицима и испољава јако аналгетичко дејство. Врло брзо развија толеранцију као и зависност. Уопште није погодан као супституционална терапија опијатских зависника код жеље за постизањем увођења у апстиненцију. До сада нико није успио да постигне дуготрајну апстиненцију користећи овајлијек. Његова нежељена дејства су праћена еуфоријом и дисфоријом, појачаним знојењем, сувоћом у устима, дрхтавицом, језом, вртоглавицом, гастричним и кардиоваскуларним поремећајима. Предозирањем лијека развија се депресија дисања што доводи често до потпуног престанка сисања, затим губитак свијести, срчани колапс и кому. Предозирани пацијенти имају уске зенице, као тачка. Тровања лијеком су ријетка, али су забиљежени и смртни исходи.
У ову групу љекова треба напоменути и валорон који је снажан аналгетик, а који је на листи љекова који се злоупотребљавају. Није откривен начин валоронске зависности. Лијек доводи до овећања дозе како би постигао исти терапијски учинак, затим развија интоксикацију и апстиненцијални синдром. Код интоксикације имамо психомоторни немир уз хипервентилација, а апстиненцијалну кризу карактерише насиље, страх, болови у мишићима и тешкоће покрета. Врло је важна постепена обустава лијека како се неби испољили нежељени ефекти. Хипоаналгетици као нежељена дејства испољавају сметеност, неразумљив говор, осјећање психофизиког замора и сличне тегобе што упућује на обазривост код узимања ових љекова.
Антипаркисоници се користе у лијечењу Паркинсонове болести,а некад у терапији нежељених дејстава које изазивају неуролептици,љекови који се употребљавају улијечењу душевних поремећаја. Запажена је злоупотреба ових љекова и зависност од њих. Често се комбинују уз алкохолна пића или са другим љековима. Код неконтролисане употребе могу се развити делирантна стања која су јако непријатна како за пацијента тако и за околину јер суиспољене доживљавањем илузима и видних халуцинација, које су застрашујуће. Код интоксикације антипаркисоницима појављују се двослике, узнемиреност, дезоријентација, параноидност и агресивност. Морају се узимати уз љекарски надзор.

Трудноћа
Врло је важно обратити пажњу код трудноће и злоупотребе дрога, што представља озбиљан проблем нарочито са медицинског аспекта. Дрога је озбиљан ризик за мајку и плод. Новорођенчад од мајки које су узимале дрогу испољавали су апстиненцијални синдром. Код гравидних жена које узимају дрогу чести су спонтани побачаји негдје 10-15 одсто, као и мртворођена дјеца чији је број 1-2 одсто.Смртност новорођенчади код наркоманки око 30 на хиљаду живорођене дјеце. Због начина живота као и исхране, као и начина узимања дроге честе су и интраутерине инфекције плода на првом мјесту оштећења јетре која се крећу до 80 одсто, а најчешће вирусни хепатитиси. Чести су срчани и бубрежни поремећаји, а познато је да мајке које имају сиду рађају дјецу инфицирану сидом (АИДС). Истраживања су показала када је мајка у апстиненцијалној кризи да и плод има апстиненцијални синдром који је израженији са старошћу плода.
Свакако прије трудноће мора се раскрстити с узимањем дроге, јер ако уништавамо себе онда сачувајмо свој пород, јер немамо право и њега уништавати.

Др Борислав Митрић