Преговори ни на чијој земљи

Доктор Живко Продановић, Србин из Србобрана у Бачкој, који је у Бечу завршио медицински факултет, у Великом рату био је мобилисан на страни аустроугарске војске. После рата добио је висока србска одликовања, јер је, иако је био припадник 26. ландштурмске пуковније ритера фон Курелеца, србској војсци у два наврата доставио план напада на српске положаје. Како би то могао да учини, фелдмаршалу Адолфу фон Краусу предложио је да се њихови и преговарачи супротне стране састану ни на чијој земљи и уговоре прекид ватре да би сахранили погинуле војнике. Тела су се распадала већ месец дана, па је претила зараза. Када су преговори одобрени, Продановић је Србима доставио драгоцене информације.

– Сведок подвига мог рођака Живка, аустријског официра, био је потпуковник Добросав Миленковић, који је припадао србском 19. пешадијском пуку првог позива и који је пензионисан као дивизијски генерал. Први тајни извештај који је Живко успео да им достави, Добросав је добио од резервног поручника Гојка Даја, који је био на мртвој стражи код глушачке цркве. У њему је писало: „Сутра, а најкасније прексутра, напаст ће вас снагом од четири батаљона (око 4.000 војника), осам топова и двије стројне пушке група бе с фронта села Раденковићи, групе а, це и де ће у исто вријеме само демонстрирати”. Распоред трупа био је уцртан са свим елементима које план напада треба да садржи – каже за „Политику” Лазар Продановић, који живи у Цељу, чији је деда Лазар Живков брат.

Други аустроугарски напад преко Дрине био је крајем септембра 1914. године. Мачков камен прелазио је из руке у руку четири пута. Опремљеније и боље наоружане аустроугарске трупе продрле су у Србију из два правца. Последња тешка борба вођена је 20. септембра 1914. године. У том нападу погинуло је неколико стотина аустроугарских војника, а њихови лешеви остали су крај баре Лањишкаче, ни на чијој земљи. Већ месец дана ширио се неподношљив смрад. Користећи као изговор да би лешеви могли да изазову заразу, Живко Продановић је србској војсци доставио план напада.

Иако се у почетку сумњало у веродостојност извештаја, јер се одмах видело да ју је радио неки војни стручњак, одлични познавалац картографије, што лекар Продановић није могао бити, ипак је достављен војводи Степи Степановићу. Он је одобрио да се преговарачи састану ни на чијој земљи како би се договорили о сахрани погинулих војника.

– Према казивању ондашњег потпуковника Добросава Миленковића, у зору тог 17. октобра на мртвој стражи био је професор београдске гимназије Гојко Ђаја. Машући белим марамицама, споро се крећући између лешева, ка њима су корачала три ландштурм официра. Када је командир мртве страже видео да они желе да преговарају, изашао је из рова. Били су то поручници Резнер, Тишљар и Продановић. Затражили су шест сати примирја да би сахранили своје погинуле војнике. Мој рођак Живко окренуо је леђа Резнеру и Тишљару и србском нареднику понудио цигарете, а дао му план напада – вели наш саговорник.

Продановић је србског мајора, обученог у одело војника да не би привлачио пажњу, понудио цигаретама, али је овај одбио. Када му је Продановић намигнуо, он је узео табакеру у којој је касније пронашао тајни извештај и план напада. Захваљујући њему, на правцу главног непријатељског удара, код села Раденковића, благовремено су биле концентрисане јаче снаге тадашњег потпуковника Миленковића. Напад ландштурмне пуковније је био одбијен, око 200 војника је погинуло, а стотинак је било рањено.

Ратна торбица

У сећањима које је објавио у књизи „Из ратне торбице” Продановић је појаснио како је дошао до скице напада. Дао му ју је капетан Алфред Пајер, командант инжињеријско-пионирског вода, с којим се спријатељио. „Донијет ћу ти нешто што сам јучер припремио. То ме главе може стајати. Ако желиш да помогнемо Србији, нећеш ме одати”, рекао му је Пајер. 

Милета Марковић,