Клупко предрасуда

Др Љиљана Томовић, из Института за зоологију Биолошког факултета у Београду, докторирала је на поскоку, а десетак година проучава све гмизавце и водоземце на теренима Србије и околних држава 

Код већине људи на свим континентима сама реч змија изазива неку тиху језу, а њена појава, без обзира на то да ли је отровна или не, панику. Тај страх није урођен нити наслеђен, већ се културолошки преноси од предака и околине, много је више ирационалан него рационалан, односно вишеструко надилази реалну опасност. Иако од уједа пчеле страда много више људи него од уједа змије, она је предмет многих митова, предрасуда и веровања, симбол мистике па и зла, али и апотекарства на Ескулаповом штапу.

За лов на змије неопходне су рукавице	Љута (а и отровна) гуја шарган

Због свега тога, ови гмизавци највише интересују др Љиљану Томовић. Мада се бави свим врстама водоземаца и гмизаваца, докторирала је на поскоку, убедљиво најчешћој отровници у нашој земљи. У разговору са њом покушали смо да сазнамо нешто више о змијама овог поднебља, отровним као и неотровним. А пошто је то неисцрпна тема, неком другом приликом даћемо реч и осталим члановима овог истраживачког тима са терена: херпетологу Растку Ајтићу, из Завода за заштиту природе Србије, и др Јелки Црнобрњи-Исаиловић, са београдског Института за биолошка истраживања. Преко њихове личне сарадње добро сарађују и њихове установе, што код нас није баш чест случај.

Отровне су мање

Од почетка пролећа многи становници већих градова у Србији, чак и самих њихових центара, панично траже помоћ ова три стручњака, пошто им се змије, после зимске хибернације, „одједном” појављују у подрумима, хаусторима, таванима, двориштима...

– То су неотровни потомци ретких преосталих примерака који нису побегли од човека када им је он заузео њихово природно станиште. Ипак се склањају од њега, али ће ту и остати јер имају довољно хране – каже др Томовић. – Ударна сезона им је април и мај, када се буде, свлаче кошуљицу, паре се, а потом разилазе и живе свака за себе, таложећи резервне материје за идући зимски сан. Најчешће четири врсте које се срећу у градовима су: рибарица, белоушка, степски и Ескулапов смук. 

Карактеристичан рошчић поскока	Слепић може да буде дугачак до метра

На територији Србије однос између неотровних и две најчешће врсте отровних змија – поскока и шарке – јесте отприлике осам према два, с тим што се у кањонима и планинским пределима тај однос мало мења у корист отровница. Неотровне змије су у принципу много веће: смук може да буде дуг и два метра и дебео као рука, док нема поскока дужег од 90 центиметара. Шарке су код нас неупоредиво ређе од поскока и живе тек на 1.700–1.800 метара надморске висине, под условом да нема снега. И једна и друга отровница имају шаре на светлијој основи, (ромбоидне поскок, а цикцак шарка), изразито троугласту главу у којој су смештене отровне кесе и вертикалне зенице, а поскок на њеном врху има рошчић. Обе су вивипарне, односно рађају живе младунце, за разлику од овипарних смукова који се легу из јаја.

Уједају само у нужди

Синусоидно мишићно кретање услед недостатка екстремитета, хладноћа тела, хипнотишући поглед без трептања и рачвасти језик, све су то обележја змија, отровних или не, која и изазивају језу.

– Многи мисле да су змије љигаве, али сасвим напротив, потпуно су суве – објашњава наша саговорница. – На површини тела имају танку кожу прекривену великим бројем рожнатих плочица коју неколико пута годишње одбацују у једном комаду. И није тачно да је њихова крв хладна, већ је реч о томе да не могу да створе сопствену топлоту, па је одређује спољашња температура. Зато и воле да се сунчају. Немају уши и не чују, али осећају вибрације звучних таласа преко доњовиличних костију, као и вибрације подлоге. Њихов рачвасти језик, извор многих страхова и предрасуда, служи као врло развијено чуло мириса и укуса.

Такође је предрасуда, сазнајемо, да поскок скаче, тако да му је име потпуно неадекватно. Он само избацује горњи део тела таквом брзином да може да уједе жртву два–три пута док она уопште примети да се покренуо. Међутим...

– Змије имају природан инстинкт да побегну од опасности, па чак и да се потпуно умртве како не би биле примећене. Уједу прибегавају тек кад су до краја угрожене или нагажене. Зато, ако сретнете змију у природи, будите мирни чак и ако пређе преко вас, не правите нагле покрете и она ће проћи. Знам, то је лако рећи, али...

 Боље без серума

На крају смо стигли до уједа и то са она два игличаста отровна зуба, али то још не значи да ће змија и да избаци оне две–три капи провидне жућкасто-зелене отровне течности. Ујед може да буде само упозоравајући, како би отров приштедела за ручак, обично у виду неког глодара, али може да буде и прави. У том случају треба знати доста тога – идемо само на најбитније.

Око 90 одсто људи код нас преживи ујед отровница од кога најчешће страдају старији, деца, хронични болесници... Здрав човек ретко, осим ако је баш алергичан на змијски отров, а и ту има помоћи под условом да се брзо реагује... Није исто да ли је уједен неки од екстремитета или место ближе глави, и да ли потиче од поскока који има такозвани хеморагични, или шарке која има комбинован хеморагични и неуротоксични отров. То је врло важно знати и рећи лекару у здравственој установи. Иначе, последице уједа могу да буду акутне: оток, црвенило, бол, знојење, мучнина, слабост мишића, халуцинације, колапс... и да трају и до неколико месеци, и хроничне: трајна, оштећења јетре, бубрега, очног дна... Да би се то максимално спречило, на терену треба предузети прву помоћ.

– Рану треба исцедити до сукрвице, а никако исисати због мноштва микрораница у устима, а потом цео екстремитет или место уједа имобилисати, прекрити хладном облогом и благо умотати завојем како би се отров што спорије ширио. Из истог разлога уједени мора да мирује, не прави нагле покрете, и нипошто не сме да пије алкохол, већ му треба давати што више воде. После тога га што пре транспортовати до најближе болнице.

Иако више од деценије истражују по разним кршевима, подразумева се уз помоћ дебелих кожних рукавица, др Томовић и њене колеге никада на терен нису носили серум против змијског отрова. Из више разлога: прво, серум је ваљан само на плус осам степени, а то је тешко обезбедити, друго, има ограничен рок трајања, треће, и најважније, он изискује антишок терапију без које може да убије онога ко би иначе вероватно и преживео. Мада разграђује отров да не би били угрожени витални органи, у свету се серум ретко даје чак и у болничким условима, већ се примењује тзв. симптоматска терапија којом се организму помаже да се сам избори.

Закључак: – Ако схватимо да је у природном ланцу све хармонично и повезано, да где нема предатора нема ни плена и обрнуто, да су змије корисне јер одржавају равнотежу глодара који преносе разне заразне болести, да је змијски отров веома драгоцен у производњи лекова за туморе, Алцхајмерову или Паркинсонову болест, да спадају у ретке животиње које не преносе болести на људе... имаћемо много мање разлога да их се плашимо.

Заштићене

Од приближно 2.900 врста змија познатих у свету, отровно је око 400, а код нас, од 15 врста укупно, отровне су три. Сва истраживања на терену раде се на живим примерцима који се, уз максималну пажњу и минимум малтретирања, неозлеђени враћају у природу. Неке врсте, као што су степски смук, белоушка, поскок, шарка... посебно су заштићене законом.