Чуо сам да ме је заклао

КАНТОНАЛН-И-СУДСамо се у роману Франца Кафке "Процес" и монтираним сарајевским судским поступцима могло догодити да живи постану мртви и да лаж постане истина. Догодило се то у случају Сретка Дамјановића из Вогошће, код Сарајева, који је осуђен на смрт због геноцида јер је наводно убио двојицу браће - Асима и Касима Блекића и заклао Рамиза Кршу.

И док се чекало на извршење судске пресуде у фебруару 1997. године, новинар Ројтерса проналази живе и здраве браћу Блекиће у њиховој кући у Вогошћи. На питање новинара да ли им је познато да је њихов комшија Сретко Дамјановић осуђен на смрт и због чега, Касим је потврдно одговорио: "Ћуо сам да ме је заклао". Ово "сензационално" откриће било је повод адвокату Бранку Марићу да поднесе захтјев за обнову поступка због новонастале ситуације и нових доказа.

Међутим, Вијеће тројице Кантоналног суда, којим је предсједавала судијиница Џенана Латић, одбацило је захтјев као неоснован. Према извјештају који је 15. јуна 1997. објавило сарајевско "Ослобођење", адвокат Марић је у захтјеву подсјетио да је Дамјановић још у фази истраге проглашен кривим за убиство браће Блекића као и за то да је заклао Рамиза Кршу, а сада се испоставило да је невино осуђен.

- Послије потписивања Дејтонског споразума, на подручју Вогошће у Сарајеву пронађени су живи и здрави браћа Блекићи - неведено је у захтјеву за обнову поступка, а што се тиче оптужби да је Дамјановић заклао Рамиза Кршу, адвокат Марић је подсјетио да се за исто кривично дјело води истрага против 154 лица српске националности у Кантоналном суду у Сарајеву. И оно што је још скандалозније, рјешењем КИ 3085/9 Окружно војно тужилаштво у Сарајеву за наводно клање Рамиза Крше покренуло је истрагу против Мире Вуковића и Боже Јефтића. Тако испада да је у сасвим различитим истрагама и предметима за једно те исто убиство окривљено 157 лица српске националности, с тим што је једино Дамјановић осуђен на смрт.

Виши јавни тужилац Домин Малбашић дао је сагласност за обнову поступка, али је одмах потом смијењен, а на његово мјесто изабран је Мустафа Бисић, који је заступао оптужницу и на претходном поступку 1993. године. Бисић је повукао сагласност, уз образложење да оно није у складу са законским прописима и начелом легалитета. Вијеће је прихватило овај приједлог уз образложење да је Дамјановић оглашен кривим за дјела за која је за свако појединачно утврђена смртна казна, а да убиство браће Блекића улази у чињенични опис кривичног дјела геноцида.

- Након увида у истражни предмет о истрази од 154 лица тачно је да се убиство Крше ставља на терет Мири Вуковићу и Божи Јефтићу. Истрага о том предмету још није готова и не зна се ни приближно када ће бити окончана јер се сумња да су лица која су убила Рамиза Кршу налазе на подручју Републике Српске, а Дамјановић је првоснажно осуђен за ово дјело - наведено је у одлуци овог суда.

У међувремену дошло је до измјене Кривичног закона Федерације БиХ тако што је одредба о смртној казни замијењена робијом од 40 година. У фебруару 1998. године, када је на основу Дејтонског споразума у БиХ успостављен Дом за људска права, оба осуђеника на смрт поднијела су захтјеве да им се преиначи казна и исплати новчана одштета за претрпљени страх. Смртна казна је укинута, а Дом за људска права издао налог да се једино Дамјановићу исплати одштета од 15.000 марака.

Тако је под притиском међународних и домаћих представника у Дому за људска права дошло до обнове судског процеса двојици осуђеника на смрт, тако што су предмети раздвојени.

На обновљеном поступку против Сретка Дамјановићу, 22. фебруара 2001. године, свједочила је Нада Томић, која је енергично одбацила ранију изјаву о томе да је Дамјановић с јос неким људима пљачкао празне куће, учествовао у чишћењу села Крше и заклао Рамиза Кршу.
- Морала сам то лажно свједочити против Дамјановића и све оно што су од мене тражили јер нисам могла издржати свакодневне батине, мучења и понижења којима сам била изложена све вријеме које сам провела у сарајевским казаматима од дана хапшења до изласка на слободу - рекла је Томићева.

Коначно, 15. априла у судници се појавио и "заклани" Асим Блекић, који је већ на почетку исказа пред Судским вијећем признао да је Дамјановића познавао јер су радили заједно, али је негирао да га је током рата виђао у свом селу Угарско, гдје је живио и које је било под контролом Армије БиХ. Он је такође свједочио да су становници из села Крше избјегли на територију под контролом Армије БиХ и да је у сукобима погинуло само неколико људи, међу којима су били Исмет и Фудо Кршо.

- Касније сам чуо да је погинуо и Рамиз Кршо - изјавио је Асим Блекиц на суђењу док је његов брат Касим, који је такође био наводна жртва Сретка Дамјановића, погинуо несрећним случајем 1997. године.

На рочишту од 17. јула 2001. саслушано је седам свједока из околине Вогошће, али нико од њих није препознао Дамјановића као починиоца било којег дјела које му се стављало на терет.

Кључни свједок на обновљеном суђењу, 6. марта 2002. године, као и на оном из 1993. године био је Мирсад Љево. Међутим, за разлику од првобитних исказа који су били пресудни за доношење пресуда када је рекао да је виђао Дамјановића док је као заробљеник копао ровове и извлачио тијела погинулих српских бораца на првој линији, овог пута Љево је категорички тврдио да током 1992. године никад и нигдје није видио Дамјановића осим у судници 1993. године.