Дејан Берић, десет одликовања, србски борац у Војсци ДНР: Дошао сам да помогнем народу и да вратим дуг према руским добровољцима

Ја сам Дејан Берић, овде ме зову Деки. У Доњецк сам дошао да помогнем народу овде и да вратим дуг што сам имао према руским добровољцима који су били код нас и у Републици Србској. Знате и сами колико су нас они задужили, а то многи заборављају. Радио сам у Сочију и позвала су ме двојица момака који су били код нас. Време је дошло да се враћа. Oставио сам посао, сео сам на аутобус дошао у Севатстопољ и стигао до Доњецка.

Који је мотив, многи људи кажу да ако иду добровољно да ратују, да је мотив новац?

- Ако идеш добровољно, није новац. За новац идеш као плаћеник. Мене је заболело, био сам у септембру у Србији пре доношења овог закона код нас. Срео сам се са колегама пецарошима на Марадичком језеру, и кажу ми: "Па нема пара, зашто идеш?". Питао сам да ли је вама новац све у животу. Рекли су: "Него шта је.". Е, па онда смо завршили сваку причу.

Новац се зарађује када радиш. Ово није посао, ово је неизбежно зло. Мотив за мене је био да вратим тај дуг. И то је почело у Севатопољу, а после смо отишли у Славјанск, у тај рејон. Међутим после свега, стотину пута сам себи рекао, сада је било доста. Први пут када сам био рањен, рекао сам доста је, и када се опоравим идем назад. Међутим, када је кренула њихова офанзива, отишао сам из болнице, побегао. После тога опет, сада одустајем, и тако одустајем већ пет месеци. Не вреди, не можеш да одеш. Не можеш да одеш да оставиш момке, да оставиш те жене и децу, тешко је.



На линији си од првог дана?

- Ја сам најстарији добровољац, уопште који постоји овде. Од 27. фебруара када сам дошао на Крим до сада. Била је група од шест момака и ја, који смо са Крима прешли у Славјанск. Тамо су погинула двојица и после су један по један сви погинули. Тако, да сам од те најстарије групе, остао само ја.



Рањаван си...

- Три пута. Први пут сам рањен на Саур Могили када смо правили коридор Степановка-Мариновка. Била су два обруча као заседа. Рекли су да тамо нема никога. Ми смо требали да прођемо, и на Саур Могилу да однесемо момцима из "Востока" оружје. Њих седамнаест је било тамо. Међутим, тако смо упали у заседу, да је било да гинеш у сваком случају. Рекао сам момци, ајде, гинемо, гинемо. По две гранате, пушку на леђа и право међу њих. Бацили гранате, пуцали, и свега нас двојица смо били рањени. Пробили смо се кроз њих и дошли до момака горе. У панцир сам добио три метка, поломљена су ми била два ребра.

То је било прво рањавање?

- То је било прво. Други пут сам рањен када смо ишли на њихову страну. Ноћ пре рањавања они су били максимално километар удаљени од нас. Сваки дан су тукли са тенковима или минобацачима по граду. Рекао сам момцима, идемо ми код њих. Зашто да чекамо сваки дан да нас туку. Упаднемо тамо нас десет, направимо хаос и они ће да побегну, пошто је у њих срце као у зечића. Међутим, нису хтели, хоће-неће, и ја се покупим и одем. Тамо минирам три тенка и украдем пун сандук граната. Тада нисмо имали граната и то је било најбоље што смо имали код себе. Сутрадан очекујемо одговор од њих. И предвече, Вујић, други Србин што је овде, нас двојица смо кренули, јер ће сигурно они да крену према нама. Значи да их предупредимо. Стаћемо испред, пошто ја имам "Винтовку", снајпер са тепловизором. Када их видимо, дамо знак нашима, дамо им кординате и они пуцају по њима. Ноћ је, магла. Убаце нам још четири Руса с којима никада раније нисмо били у извиђању, не познајем их...



Када идеш на њихову територију мораш имати човека сигурног за себе. У сваком случају, нацртамо мапу и објаснимо шта да раде. Два су била у једном каналу на 300 метара од тог положаја, а два на неких 200 метара, и ја и Вујић смо кренули даље. И кажем, када крене да се пуца, ако дође до тога, на три сата је твој рејон, два сата је твој, свако свој да гађа. Међутим, у трећем каналу у који сам ја хтео да идем, украјинац је лежао ту и чекао. И ја право на њега, нагазим. Како сам ја нагазио на њега, мало се саплео, он је подигао пушку и запне ми за "тикимура" - камуфлажно одело. Како је запело, тако ме устрели у стомак. Ту решим њега и још једног што је био, и кажем Вујићу, бежи назад, мене су ранили. Каже он: "Умиремо заједно". "Какво умирање јеси луд, нећу да умирем повлачи се назад", кажем. Просто, ја имам тепловизор и ја видим, а он је "слеп". Онда су кренули са десне стране на нас, и говорим на колико су сати јер ја "видим", и он туче по њима. А, ови иза наши, уопште не одговарају. Повукли смо се до положаја прве двојице, није их било. Вратимо се до задње двојице, тамо три човека, а једног нема. Шта да радимо, идемо да тражимо човека, можда је рањен. Мене већ почиње да боли, прошло је пет-шест минута. Болело је одмах, али је гадно почело болети. Ова тројица неће да иду. Ко га јебе. Опет ја и "луди" Вујић опет међу украјинце. Неких 25-30 минута смо се са њима добро тукли. Не би га нашао да си "Бог". И он се јавља по радију. Када је почело да се пуца каже, ја сам побегао назад.



То је било други пут. После смо се мало извукли и онда су нам наши дали подршку са мало већим калибром.

Трећи пут је било на аеродрому. Заузели смо аеродром. Они су неколико пута покушавали да га заузму. Њихове позиције тамо су јако близу. Максимум су на километар и по. Пробавају са тенком и транспортером повремено да изађу, али никада им не успева. Једном су кренули са пешадијом и минобцачима, а ја се попнем на врх аеродромске зграде и одозго сам тукао по њима, гађали смо. Они су отишли и сада чекамо одговор. Ми смо рачунали да ће то бити минобацачи. Тамо нема ни плоче ни пода. Мораш да трчиш гредама како би сишао доле. Ја нисам стигао довољно брзо, и они ударе "Градом". Упаднем доле, а ударни вал ме баци и још ме затрпа одозго. Вујић и још један Рус, док је тукла њигова артиљерија и "Град" су ме извукли из свега тога на сигурно.Ту сам повредио кичму с којом имам још проблема, раме и пукла ми је бубна опна.

Какав је однос људи овде према томе, колико то цене?

- Много. Овде уопште не можеш проћи улицом. Не само овде у Доњецку, него у целом ДНР-у, да те неко не заустави да се слика, поразговара. Уважавају. Да ја седнем у кафић и да платим кафу - нема шансе. Има кафића где једноставно више нећу да идем јер ме је срамота. Хоћу ја некад да платим. Није увек да се нема пара. Али џаба, не дају. Тако да, веома цене и уважавају. Посебно ове хуманитарне помоћи што наши људи пошаљу паре, купимо, помогнемо деци и старима.

Да ли си награђиван од ДНР-а?

- Неколико пута.

Колико је то "неколико" пута?

 - То је шест. Шест пута овде, два са Крима и још имам две посебне медаље. Има анегдота једна. Овде постоји наредба да се медаље носе. Углавном имају једну, две, неко има три. Ја сам на пример, прво био у Првој интер бригади, и када треба помоћ батаљону "Калмију", они дођу, покупе ме и идем са њима. Када треба помоћ "Оплоту", идем са њима. За сваку добро изведену акцију предложе награду. Заменик министра, мој друг са почетка рата каже:  "Где су теби ордени?".  Ја кажем: "Код нас се носи само када се иде на прославе, 9. маја, а не сваки дан по граду." Каже он: "Сутра да се појавиш са медаљама." Кажем: "Добро ако тако кажеш.". Долазим сутра, стоји на мени десет медаља. Улазим унутра, каже он: "Шта је то?", рекох: "Па јеси рекао?" Каже: "Скидај одмах". (осмех) Ја у џеп, и не носим их више.



У Србији је донесен закон да људима који ратују на страним ратиштима прете санкције, односно затворске казне. Да ли си упознат са тиме?

- Да, упознат сам. Био сам у септембру кући задњи пут док се власт не промени у Србији,  па ће се опет ићи у Србију, пошто ћу ово све преживети, колико год покушавали, не дам да ме се реше. Био сам у септембру кући пет дана. Требао сам још да останем, међутим, два човека из службе су рекла: "Спремају се да те хапсе, имаш два дана да одеш". Значи нису ни сви у власти за тај закон, Међутим, наша власт се продала.

Наставак следи...

Вања Савићевић, Игор Пожгај